Goca Božinovska: Ubiše me tuđa muka i sirotinja
Goca Božinovska (46) krenula je pre neki dan na jednu od novobeogradskih pijaca da kupi sveže voće i povrće. A, napolju sneg, temperatura minus 10 stepeni i ispred pijace siroti prodavci koji na kartonskim kutijama prodaju sunđere, čarape, kape...
- Duša me zabolela kada sam videla kako drhte pored kutija. A, onda je jednom od tih jadnika prišla komunalna policija da mu uzmu ono malo jada što ima, da ga kazne i oteraju.
Načisto sam poludela, proključala sam na onom minusu, samo što mi para nije izlazila iz ušiju - priča Goca koja je potrčala preko pijace da obavesti ostale, usput se klizajući po ledu, dok su uplašeni ljudi kupili robu i bežali.
- Ne daju im, bre, da žive. Hoće da im otmu to malo bede i sirotinje, a niko im ne da nikakvu šansu da zarade.
Hoću lepo da puknem, nepravda i nemaština me bole više od ičega. Malo je falilo da pojurim one inspektore, da se lepo pobijem sa njima kad su tako surovi. Muka mi je kad vidim kako jadni ljudi žive, kako se muče.
Bolje, vala, da ne idem nigde, da ništa ne vidim, kao mnogi, pa da se ne nerviram. Ali, ne vredi, ne mogu da žmurim pred onim što nam se dešava. Strašno je kako sve puca po sirotinji. Nemaju, bre, ljudi 'leba da jedu.
Da ne krenu i vaše kolege da po pijacama i ulicama brane sirotinju?
- Joj, ne stajte mi na žulj. Da imam para svima bih podelila. Pričala sam nekim prijateljima šta sam radila po pijaci, a oni me gledaju kao da sam sišla s uma. Mnogi su me razočarali svojom neosetljivošću, kao da nemaju dušu. Dobro znam šta znači nemati, kako je trpeti i nikad ne mogu da zaboravim muke koje sam u životu imala, ali još više me nerviraju oni koji imaju, a briga ih za sirotinju.
Mnogi će reći da je vama lako da delite drugima kad su oko vas uvek bili bogati muškarci...?
- To nema veze sa istinom i oni koji me poznaju to nikad neće reći. Sve što imam stekla sam sama, radom i svojim rukama.
Zar Zoran Šijan, otac vaše dece, Zorane i Mirka, nije bio bogat čovek?
- Ma kakvi, kad sam ga ja upoznala, nije bio bogat, tek je kasnije nešto stekao i to ni slučajno onoliko koliko se pričalo. I on je bio osetljiv na sirotinju, sve što je imao delio je sa drugima. Nije bilo čoveka kojeg je znao, a da mu nije pomogao.
I naš sin Mirko je takav, daje sve što ima od majica i čarapa, pa nadalje. Lepo propadoh kupujući mu, a on sve podeli sa drugovima. Moja ćerka Jelena je još gora. Ona je u stanju i poslednji zalogaj da da drugome. Lepo je biti osetljiv, human i darežljiv, ali ne mogu više.
Šta ćete da preduzmete, nećete joj više davati novac?
- Ako je ne zaustavim, ni za 'leba neće imati! Da sam bila toliko galantna kao ona sada bih mogla samo da prosim. Iako lepo radi i zarađuje, ona od mene traži pare za cigare. Stalno je bez novca i moram da je spasim od njenog mekog srca, dobrote i sažaljivosti. Daje drugaricama šakom i kapom, konobarima ostavlja uvek duplo... Nismo, brate, milionerke pa da možemo tako.
Dolaze mi na vrata
Priča se da ljudi često dolaze pred vašu kapiju tražeći da im pomognete?
Nedavno mi je na vrata dolazio stariji čovek, pričajući da je dijabetičar i moleći me da mu dam novac za insulin. Rekla sam mu da dođe sledećeg dana, da proverim koliko je ozbiljan. Nisam htela da mu dajem pare u ruke, otkud znam za šta mu trebaju, već smo zajedno otišli u apoteku u Surčinu i kupili insulin - priča Božinovska. |
