Samo političari ne plaču uz moje pesme
Kada Milanče Radosavljević (66) zapeva, publika plače! Toplim glasom i sentimentalnim, životnim pesmama publiku pogađa pravo u srce. I kolege se slažu u jednom - niko ne peva sa toliko duše kao Milanče. Međutim, već godinama se o njemu malo zna, u medijima je nepravedno zapostavljen, nema ga u televizijskim emisijama.
- Ko voli narodnjake, taj uživa u mojoj pesmi. Ja sam iz stare, romantične garde. Sad, nekome su pesme koje pevam patetične i smešne u ovim modernim vremenima. Ali, ne dam se i ima još mnogo onih koji vole kada zapevam - počinje svoju ispovest Milanče Radosavljević.
Od čega živite?
- Imam penziju od oko 200 evra, odradim bar jednu tezgu nedeljno, nešto para, ali sitno "kapne" i od izvođačkih prava. Ne žalim se, ima mnogo ljudi koji žive gore od mene. I nemam razloga da kukam. Proveo sam život sa lepim ženama i lepim pesmama, dobio sam mnogo više nego što sam očekivao. Godinama sam bio među pet najslušanijih pevača na lokalnim radio-stanicama. Doprinose za penziju sam sam sebi uplaćivao, jer nisam želeo da se kačim "za državna kola" koja su uvek bila preopterećena.
Nedavno ste rasplakali koleginicu Veru Matović pred televizijskim gledaocima. Kako reagujete kad publika plače dok vi pevate?
- Plače se i meni! Tako je od početka moje karijere, kada sam daleke 1975. godine snimio pesmu "Pozdravi mi, draga, sina". Prve koncerte imao sam po selima, varošicama. U prvim redovima su sedele starije žene, iz poštovanja. Joj, kad bi one krenule da rone gorke suze. Tokom 35 godina moje karijere na mojim koncertima izliveni su potoci suza.
- Rođen sam u selu Barič, u blizini Beograda, gde živim ceo svoj život. Gradovi su oduvek bili pretrpani, a ja gužvu ne volim. Volim moja polja i livade više nego išta i na njima sam se uvek hranio snagom i lepotom. Mala mi je penzija, ali ja sam čovek bogat duhom. Nemam nikakve potrebe da snimam nove pesme. Neka to rade ova nova dečica pred kojima su život i karijere - iskren je Milanče.
Čije suze su vas najviše iznenadile?
Ne volim gradove
- Pre nekoliko godina zajedno sa Marinkom Rokvićem i Zoricom Brunclik pevao sam u zatvoru u Padinskoj skeli. Sa desne strane, čuvari su grupisali muškarce, a sa leve žene. Stoje oni, čuvari i čuvarke ispred njih, a ja zapevam "Priznajem, grešio sam". Joj, kad su stali da plaču, žene i muškarci, zatvorenici i čuvari. Eto, i oni imaju dušu i plaču, a tu scenu nikada neću zaboraviti.
Da li ste nekada uspeli pesmom da rasplačete nekog političara?
- Samo njih nisam. Oni imaju važnija posla - moraju da brinu o dobrobiti naroda. Zato ne stižu ni da čuju, ni da vide da je narod gladan! Nedavno sam pevao u jednoj kafani i gazdarica me je upoznala sa ljudima iz jedne nove stranke. Rekao sam im da su nam samo oni falili!
Kako ste uspeli da izbegnete da ne utonete u turbo-folk?
- Ja sam čovek drugog kova. Osam godina nisam snimio ništa, jer nema pesama kakve volim. Sada su u modi neke seksi pesme i ne pada mi na pamet da to pevam. Svašta se danas zove pesmom, muzika se više gleda, nego što se sluša. I onda se pitamo zašto nam propada narodna muzika, a dovoljno je uključiti televizor i sve je jasno.
