Koštanu igrala 25 godina bez honorara

Posle višegodišnjih pokušaja Usnija Redžepova (65) konačno je dobila nacionalnu penziju koja se jednom godišnje dodeljuje vrhunskim umetnicima za doprinos srpskoj kulturi. Ona kaže da je za nju ovo veliko priznanje i nagrada za negovanje pravih umetničkih vrednosti, a kada odluka stupi na snagu, ona će uz redovnu penziju koju je ostvarila dobijati i 50.000 dinara, odnosno 470 evra na ime nacionalne penzije.

- Tri-četiri puta sam predavala molbu za nacionalnu penziju i nisam gubila nadu da ću je i dobiti. Ovog puta mi se posrećilo. Ovim je ujedno i zaokružena moja 47 godina duga karijera. Dobiti nacionalnu penziju je veliko priznanje za mene kao umetnika, jer sam se uvek trudila da radim kvalitetno, dobro i sve u životu sam postigla radom - kaže Usnija.

Šta je bilo presudno da baš sada dobijete nacionalnu penziju?

- Ne mogu to da pretpostavim, ali mislim da su uzeli u obzir moj celokupan rad i trud. Nije lako biti pevač i teško je izdržati da se živi i radi ovim tempom kojim mi živimo. Zvanično sam na estradi od 1973. godine i ostavila sam trag iza sebe. Negovala sam južnjački melos, našu muziku i trudila se da radim dobro. Sačuvala sam autentičnost, tradiciju i muziku srpskog juga, a nagrade su bile brojna priznanja i plakete u bivšoj Jugoslaviji, a sada i u Srbiji.
 

Dve i po decenije igrali ste i Koštanu. Koliko je bilo teško uskladiti glumu sa muzičkom karijerom koja vam je bila primarna?

- Nije bilo lako i niko ne može da shvati koliko je teško raditi u pozorištu, pa ići na koncert i tako ukrug. Dešavalo se da sam uveče u Ohridu, a sutradan 700 kilometara dalje. Ipak, činjenica da sam punih 25 godina igrala Koštanu u Narodnom pozorištu u Beogradu dala je važan pečat mojoj karijeri. Nisam htela da uzmem honorar za tu ulogu, jer mi je dovoljna nagrada bila da nastupam u Narodnom pozorištu. Istovremeno sam Koštanu igrala i u vršačkom i šabačkom pozorištu. Putovala sam sa tom predstavom i predstavljala južnu Srbiju na što bolji način. Nisam htela da se odreknem te uloge, jer me je ispunjavala i to je moja zahvalnost pozorištu.

Kako ste uspeli da sebe sačuvate od raznih, često loših muzičkih uticaja?

- Nikada nisam radila namenske, komercijalne pesme da bih zaradila što više novca, već sam uvek vodila računa da pesme budu kvalitetne i da svoju zemlju predstavim na najbolji mogući način. I nadam se da sam uspela u tome.
 

Među prvima ste počeli da radite sa trubačima?

- Da, i mislim da sam delom doprinela da trubači postanu popularni srpski brend u svetu. Bila sam inicijator takmičarskog duha trubača, a opet zahvaljujući njima dala sam mnogo novih pesama, jer trubači zvuče kao da je pesma stara 100 godina, iako je potpuno nova. Zadržati autentičan zvuk uz trubu je veliki trud. Prva sam krenula i sa etno-pop muzikom kada sam 1989. godine dobila gran pri Mesama za pesmu "Makedonski splet", za autentično izvođenje izvornih pesama.