Umalo da budem Slobin zet
Pevač Ivan Gavrilović na srpsku estradu uleteo je pre 15 godina pesmom "200 na sat". Turbofolk je osvojio Srbiju, pa ceo region, Ivan je obišao veliku Jugoslaviju, dva puta gostovao u Kanadi, Americi i Australiji.
Snimio je devet albuma. Vrtoglavi estradni uspeh moralo je nešto da pomuti. Baš negde u to vreme Ivan se zaljubio, nesrećno, kako se ispostavilo.
Ivan je dugo ćutao o svojoj vezi sa Marijom Milošević, ćerkom Slobodana i Mire Milošević. Danas kaže da zbog te veze umalo nije izgubio glavu. Njegova ispovest liči na triler, da čoveka prosto uhvati strah. Ipak, ekskluzivno za "Vesti", Ivan je rešio da ispriča svoju ljubavnu storiju sa ćerkom tada najmoćnijeg čoveka Srbije, koja je tekla pod budnom pažnjom Državne bezbednosti.
Sine, mi smo disidenti
- Sve je počelo u leto 1997, kada me je jedne večeri Bane Stojanović, direktor Centroscene, pozvao da odemo na zatvorenu žurku u beogradsku diskoteku Košava. Pevao sam, đuskao, pio, bio je to lud provod. U neko doba startovala me je crnokosa, lepuškasta devojka, obučena po poslednjoj modi. Igrali smo prljavi ples, ljubakali se, pili, trajalo je to do zore. Kada smo se ujutru rastali, dala mi je vizitku i rekla da joj se obavezno javim.
- Probudio sam se kasno popodne. Ležao sam u svom stanu na Zvezdari. Kada sam pogledao vizitkartu, umalo se nisam prevrnuo... Marija Milošević! U trenu sam spoznao da sam se u diskoteci spanđao sa ćerkom predsednika države. Kada sam ocu pokazao vizitku, pobeleo je. "Sine, mi smo disidenti, nemoj da se zezaš, nije ona za tebe", rekao mi je. Međutim, oko devet uveče zazvonio je telefon. Bila je to Marija. "Hajde da se vidimo, idemo negde da se zezamo", rekla mi je. Došla je po mene automobilom, vozila je opel kadet, stari model. Odvela me je u hotel Metropol na večeru. Pričali smo o svemu i svačemu, držali se za ruke, počeli da se zbližavamo. Vratila me je kolima kući, poljubili smo se na rastanku.
- Marija me je posle nekoliko dana pozvala da se ponovo vidimo. Sećam se da smo otišli u Piano bar koji je bio potpuno prazan. Upitao sam je: "Maki, zašto je prazno, gde su gosti?" Nasmejala se i rekla: "Dušo, za nas su ga ispraznili. Sve se može kad se neko voli". Tada sam ukapirao da ljudi iz DB-a prate svaki naš korak. U prvi mah mi je to bilo interesantno. Dok me je vozila kod sebe kući, u vilu u Tolstojevoj ulici 33, gde je stanovala, već mi je bilo jasno ko sedi u dva crna BMW ispred i iza nas.
Romansa u bašti
- U vili smo provodili najviše vremena. Njoj se dopadalo što sam opušten, govorila je da imam "žvaku". Vodili smo ljubav, zezali se, Marija je živela sama u vili ako ne računam ljude iz DB-a koji su stražarili na svakom ćošku pokušavajući da budu nevidljivi. Vila je bila da se raspametiš, ogromna dnevna soba, dve-tri spavaće, holovi, kupatila sa đakuzi kadama. Najviše sam voleo da sedim u bašti sa Marijom. Ispijao bih natenane hajneken pivo, a ona viski. Imala je psa, vučjaka, pa sam običavao da se poigram s njim... ma bilo mi je kao da sanjam.
- Marija je povremeno pozivala društvo, pravila je u vili žurke za uzak krug ljudi, teško se ulazilo u taj krug. Svi su bili opušteni, i žurke su bile stvarno dobre. Marija je bila boem, politika je nije zanimala. U to vreme je bila vlasnica Radio Košave, a pripremala se da osnuje i TV Košavu, često smo razgovarali o tome, čak je i tražila od mene savete. Kada bismo rešili da izađemo u grad, pokušavali smo da zbrišemo državnoj pratnji. Seli bismo u njen opel kadet i nastala bi jurnjava kroz grad sa njenim obezbeđenjem. Dva-tri puta smo noćili i vodili ljubav kod mene kući, na Zvezdari. Moji roditelji su se u početku mrštili, ali ih je ona brzo osvojila svojom neposrednošću i pričljivošću.
Predsednička pratnja
- Ja sam povremeno radio, pevao sam. Na Radio Košavi moje pesme su se vrtele stotinak puta dnevno. Mnogi su me pitali zašto ne iskoristim svoju romansu na planu karijere i postanem zvezda broj jedan, uglavim se na neko direktorsko mesto na TV Košavi, otvorim svoj studio. Nisam to želeo. Voleo sam Mariju, moram da priznam. Volela je i ona mene, nisam želeo da trgujem ljubavlju. Počelo je da mi smeta kada sam se vraćao sa neke tezge da me sačekuju ljudi iz DB-a na aerodromu i voze u vilu u Tolstojevoj, kao da sam predsednički zet. Interesantno je da me Marija nikada nije odvela da lično upoznam tatu Slobodana i mamu Miru, ali ni meni baš nije bilo stalo do toga.
- Trajalo je to dva meseca. Krajem avgusta Marija mi je predložila da sa njenim društvom odemo na letovanje u Grčku. Bilo nas je desetak, a sa nama je krenulo i obezbeđenje, pet ćelavih siledžija, da se smrzneš kada ih vidiš. Odseli smo u okolini Atine, u takozvanim predsedničkim apartmanima. Činilo mi se da će mi to biti nezaboravno letovanje zbog Marije, zezanja, kupanja, izlazaka.
Ostalo je nezaboravno, ali ne po lepom. Ni sada ne znam zašto je sve krenulo naopako.
Mali, putuješ kući
- Jednog jutra probudio sam se sam u sobi, Marija nije bila pored mene u krevetu. U sobu je ušao tip iz obezbeđenja, zvao se Dragan a nadimak mu je bio Čačak. Rekao mi je: "Hajde, mali, diži se, danas putuješ kući". Slegao je ramenima kada sam ga
On je šizofreničar
|
upitao šta se događa. "Takvo je naređenje ", rekao mi je i podigao prst uvis. Čudno me je gledao. Kada sam tražio da vidim Mariju, zavukao je preteći ruku ispod sakoa gde mu je bio pištolj. Takav argument nisam mogao da previdim.
- U dnevnoj sobi me je čekala kafa koju nisam popio, počeo je da me hvata strah da će me otrovati. Moje stvari su bile spakovane u jedan ruksak, ali pasoša nije bilo.
Uhvatila me je panika. Dragan Čačak je rekao da ne mrdam i otišao negde. Sat vremena sam čekao da se vrati, a onda odlučio da zbrišem. Imao sam kod sebe 1.500 DM. Uspeo sam da neopaženo napustim hotelski kompleks i kroz neke maslinjake izađem na autoput za Atinu.
- Satima sam hodao i stopirao. Kada sam stigao u Atinu, našao sam taksistu koji je pristao da me za 850 maraka odveze do Soluna. Dok me je vozio, osvrtao sam se da nas neko ne prati, na kraju sam legao na zadnje sedište i rekao da mi se spava. Kada sam stigao u Solun, nisam znao ni gde ću, ni šta ću. Nisam smeo u hotel jer nisam imao pasoš, nikakav dokument, nisam zbog toga smeo da se prijavim ni grčkoj policiji, a na pamet mi nije padalo da odem u naš konzulat. Bio sam ubeđen da je Milošević naredio da me likvidiraju, jer su u Srbiji tada počele čistke. Sloba je čistio krug oko sebe i svoje porodice. Telefonom sam javio roditeljima, rekli su mi da će potegnuti sve veze da se vratim kući.
Lutanje po Solunu
- U Solunu ima mnogo pravoslavnih crkvi, obilazio sam ih i vreme provodio tamo. Jeo sam šta sam stigao. Spavao sam u nekom od parkova koji su bili prepuni beskućnika, klošara, narkomana... Uvlačio sam klupu u žbunje da me neko ne bi
Lek u Rusiji
|
isprepadao. Družio sam se sa mačkama lutalicama, kao da sam šenuo. Pričao sam im odakle sam, da želim da se vratim kući, da tamo imam macu koju mnogo volim. U jednom od parkova upoznao sam mladog Grka Stavrosa, koji je imao pokretnu radionicu za narezivanje ključeva. Počeo sam da se družim sa njim, barem nisam bio sam.
- Nemačke marke su se topile, posle desetak dana rešio sam da odem u konzulat, pa šta bude. Službenik kod koga su me odveli znao je ko sam. Rekao mi je: "Gde si, sine, svuda te tražimo, tvoji roditelji su prijavili da si nestao". Laknulo mi je, iako sam znao da je i DB javio konzulatu da sam zbrisao. Dali su mi da jedem, okupao sam se, a onda su me smestili u jedan privatan turistički autobus koji se iz Soluna vraćao za Beograd. Dok smo putovali prema grčko-makedonskoj granici, primetio sam da su me okružila četiri tipa na čijem čelu je pisalo ko su.
- Dok smo čekali na granici, opet me je uhvatio strah da me ne koknu negde usput. Ugledao sam parkirana taksi vozila, zaždio iz autobusa i krenuo prema njima. Ali, brzo sam se ohladio, taksisti su bili Albanci. Debeovci su krenuli za mnom, počela je jurnjava oko kolone automobila, nekako sam uspeo ponovo da se domognem autobusa. Na moju sreću, sve je dobro prošlo, laknulo mi je kada smo prešli granicu i ušli u Srbiju. Za svaki slučaj rekao sam ženi koja je u autobusu bila vođa puta da neću da izlazim na odmorištima, da pazi da mi se u busu nešto ne dogodi. Gledala me je u čudu.
Arkanova pomoć
- U Beograd sam stigao živ i zdrav. Od hotela Slavija uzeo sam taksi. Otac, majka i sestra su počeli da plaču kada su me ugledali. Oslabio sam, podočnjaci su mi bili kao sarme, tresao sam u groznici. Mislio sam da je to kraj moje romanse sa Marijom. Onda su počeli anonimni telefonski pozivi. Nepoznati glas mi je pretio: Ubićemo te, prestani da pevaš, budi automehaničar, ne zezaj se više.
Rešio sam da potražim pomoć Željka Ražnatovića Arkana, kojem sam bio simpatičan. Kada sam mu
Sam svoj dželat
|
ispričao šta mi se dogodilo, rekao mi je: "Kretenu mali, šta ti je to trebalo, moraću da te sklonim negde".
- Tri godine sam proveo u Crnoj Gori, u Andrijevici, kod Arkanovog prijatelja i člana njegove stranke, Vidaka Jukića, poznatog sugestologa. Bio sam kod njega na psihoterapiji, uspeo je da me izleči od "DB sindroma" kako ga je nazivao, poredivši ga sa vijetnamskim ili golootočkim sindromom. Ipak, laknulo mi je tek kada je Slobodan Milošević sa porodicom svrgnut sa predsedničkog trona. Mariju nikada više nisam video, ali na kraju moram opet da priznam da sam je voleo. Bila je izuzetna ženska, ali u kandžama majke, oca i brata koji su za sebe mislili da su bogovi! Načuo sam da Mariju u Grčkoj nije čuvala Državna bezbednost, već ljudi iz takozvane javne bezbednosti, specijalci obučeni da ubiju. Ne znam pozadinu Miloševićevog pravog nauma, ali sam siguran da me u Grčkoj zamalo pojeo mrak.
