Ja sam muzički Džingis Kan
Imao je samo 14 godina kada je iz vojnog orkestra ukrao harmoniku i zapucao u Beograd da osvoji svet, dok je policija za njim raspisala poternicu. Otac mu je radio u kamenolomu i svaki dan po 10 kilometara pešačio do posla da prehrani porodicu, ali je zato sinu na kredit kupio prvi instrument. Imao je 11 godina i zarađivao pevajući na ulici. Od bakšiša u kafani kupovao majci vruć hleb.
Trnovit je bio put od anonimnosti do slave Radeta Krstića, jednog od najpoznatijih tekstopisaca i kompozitora na srpskoj estradi. Od harmonike se ne razdvaja od svoje šeste godine kada je kao klinac svirao na ulici, po vozovima i autobusima i zarađivao kako bi pomogao porodici koja je bila više gladna nego sita. U kafanama je ispekao zanat, a u Šapcu gde je svirao i pevao upoznao je većinu pevača, pre svega Šabana Šaulića što je bilo i presudno za njegovu dalju karijeru. Više od tri decenije piše hitove za najveće zvezde narodne muzike, a pesme "Kako ću sutra bez tebe", "Sini sunce kraj Vardara", samo su neke koji su proslavili Krstića.
- Rođen sam 1949. godine u Vladičinom Hanu. Otac je radio u kamenolomu i svaki dan je po 10 kilometara peške išao na posao da bi prehranio porodicu. Išao je kroz tunel kroz koji su prolazili vozovi, a mi deca smo voleli da slušamo o tome, jer nam je to bilo zanimljivo. Odrastao sam sa sestrom i mlađim bratom, koji već 40 godina živi u Parizu. Od malih nogu sam voleo muziku, imao sam žarku želju da sviram, pa mi je mama pravila harmoniku od papira.
U školi je bio dobar đak, seća se da je u odeljenju sve znao najbolje.
- Jednom je trebalo da dođe inspekcija i učiteljica Desa Petrović je rekla mojim roditeljima da me tog dana obavezno pošalju u školu. Imala je poverenja u mene. Bili smo siromašni, pa sam imao samo jednu svesku. Stalno sam razmišljao o harmonici, stalno sam plačući molio roditelje da mi je kupe. Tata je uzeo kredit, spakovali smo se i vozom ćirom otišli u Skoplje da mi kupi harmoniku. Skakao sam od sreće. I tako sam počeo da sviram, ali školu nisam zapostavljao. Prva pesma koju sam otpevao bila je "Karanfil se na put sprema". Ona bi udarala u šerpu, a ja bih pevao.
Gađali ga devizama
Seća se karnevala u Vladičinom Hanu. Tada je imao 10 godina.
- Svi su se u nešto maskirali, a ja sam bio harmonikaš. Bio sam tako ponosan na sebe. Već sa 11 godina sam izašao na ulicu. Prepodne sam išao u školu, a posle sam svirao na ulici. Ljudi su me častili novcem. Vozač bi me stavio u autobus, ja sam svirao i zarađivao. U Hanu je pauzu od sat vremena imao ekspresni međunarodni voz. Za to vreme bih svirao i pevao. Putnici su me gađali parama. Bilo je tu i dinara i deviza. Moj brat je sakupljao pare, a oni su nas iz voza slikali. Posle sam sa drugarima išao u bioskop. Kupio bih im ulaznice i čokoladu. Provodili smo se do mile volje.
Muke mu je tada zadavao policajac koji je radio na stanici.
- To što sam svirao na stanici za njega je bila ružna slika grada. Stalno me je jurio. Zvao se Beli i kad god je on bio dežuran nisam mogao da zaradim ni paru. Jednom je jadnik zamalo mogao da pogine. Zavukao se ispod voza i vikao za mnom: "Ma tu si Rade"! Dok sam bežao harmoniku su mi nosili drugari jer sam bio mali i nisam imao snage da trčim sa njom na leđima. Svirao sam i u kafani, gde bi ostajao po celu noć. U Han je noću dolazio voz iz Beograda pun radnika koji nisu zaobilazili kafanu. Dobijao sam mnogo para. Voleli su me svi. Uzmem pare i odem u pekaru, kupim tri-četiri vruća hleba i odnesem majci - priseća se kroz suze Rade Krstić.
- Ujak mi je bio vođa vojnog orkestra u Surdulici pa sam postao njegov član. Tamo sam dosta naučio. Istovremeno sam svirao i u kafani Plavi Jadran u Vladičinom Hanu. Završio sam školu i sam sebi rekao da ja najbolje da odem iz Hana. Bez znanja roditelja krenuo sam u Beograd gde smo imali neke rođake koji su stanovali pored Novog groblja. Pre togao sam otišao u Surdulicu rešen da ponesem crnu harmoniku iz vojnog orkestra. Na portirnici sam rekao da imam probu. Uzmem harmoniku, a na kapiji su me pitali kuda ću sa njom. Slagao sam da mi je ujak rekao da je donesem kući kako bih vežbao. Pustili su me ne znajući da je kradem.
Sa harmonikom se popeo na voz za Beograd. Čim su ga putnici spazili, rekli su mu da svira.
- Svi se okupili oko mene. Došao je kondukter, a ja nisam imao ni kartu, ni pare. Pravio sam se lud i nastavio da sviram. Jedan gospodin mi je platio kartu samo da ostanem tu i da pevam. Kada sam stigao kod rođaka u Beograd oni su bili u čudu. Rekao sam im da su me mama i tata poslali kod njih.
Susret sa generalom
Počeo sam da sviram u beogradskoj kafani Inge. Radio sam do zore. Čuo sam kako moji rođaci pričaju o vašaru u Šapcu i odmah sam odlučio da moram ići tamo.
- Dođe dan vašara, Velika Gospojina. Kako sam pobegao od roditelja, tako sam pobegao i od rođaka. Čuo sam za šabačku Mahalu i odmah sam se uputio tamo. Bio sam u košuljici sunđer plave boje i starim patikama. A tamo kafana do kafane. Ušao sam u onu koja mi je delovala kao najbolja. Gazda se zvao Memed. Muzika svira, kafana puna. Bio sam bez para, ali nisam se mnogo sekirao jer sam znao da ću zaraditi. Kada sam seo, konobar me pitao šta ću piti. Naručim malinu, a ni dinara u džepu. Rekoh sebi, odsviraću mu nešto i tako platiti. Snimio me je harmonikaš u orkestru i rekao mi da odsviram nešto. Bile su tu i dve pevačice Zlata i Safeta. Zlata je pevala šansone, a Safeta narodnjake. Otpevam ja "Zajdi, zajdi". Svirao sam dva sata. Svi su bili oduševljeni.
Seća se da ga je gazda odveo u kuhinju da jede.
- Gazdina žena mi je servirala podvarak i krmenadle, najukusnije koje sam ikad jeo. Memed mi je ponudio da sviram za platu od 30 banki. To su tada bile velike pare. Imao je dva sina, tako da mi je od jednog dao lepu košulju, pantalone i cipele. Tamo mi je mnogo bilo lepo, dolaze su da me slušaju i kolege iz okolnih kafani. Mojoj sreći nije bilo kraja. Tamo sam naučio da sviram sve, od narodnjaka do kancona.
Upravo u toj kafani je upoznao Šabana Šaulića. Sprijateljili su se i počeli da nastupaju zajedno.
- U međuvremenu su me roditelji tražili na sve strane. Čak su preko policije i poternicu raspisali jer su mislili da su me ukrali. Javio sam im da sam u Šapcu i od tada sam im svakih nedelju dana vozom slao pakete pune hrane, garderobe, para. Harmoniku sam zamenio mesec dana kasnije jer mi je gazda kupio novu. Koštala je 100.000, a ja sam primao platu od 30.000 dinara. Ujak je rekao majci da me ne grdi samo da vratim harmoniku.
U Šapcu je upoznao mnoge muzičare.
- Dok sam svirao kod Memeda, Ljuba Aličić je došao kao klinac prvi put da peva sa nama. Bio sam mu šef. Iz Šapca sam se posle četiri godine vratio u Beograd. Na stanici sam ugledao kafanu i ušao. Gazda mi je ponudio da sviram, ali mi nije dao platu. Tu me je čuo Hamdija Vladović, koji me je zvao u svoj orkestar. Zatim sam upoznao Boru Spužića Kvaku, Ljiljanu Petrović, bračni par Selimova-Želčevski, ali niko od njih nije mogao da me prati. Bio je težak za pevanje taj južnjački melos.
Po dolasku u Beograd suočio se sa raznim smicalicama kolega.
- Bilo je čak i pretnji da ću dobiti batine, vređali su me što sam Ciganin. Ne stidim se toga. Moj otac je Ciganin, kakav Rom, a majka Ruskinja. Ma ja sam srpski Džingis kan. Nisam mogao da verujem šta me je snašlo. Posle Hamdije koji mi i danas duguje dve plate svirao sam u restoranima London, Topčiderska noć, Olimp... Posle sam napravio svoj orkestar.
Rade je imao sve jaču želju da snimi ploču.
- Na Dan borca, 4. jula, u Ljuboviji upoznao sam generala Miloša Zekića. Dopalo mu se kako sviram i rekao mi je da ga zovem telefonom. Zakazao mi je sastanak u restoranu Mali Pariz, gde je dolazio sa Radmilom Karaklajić. Lično je otišao sa mnom u PGP RTS i dogovorio da snimim ploču. Ipak, nisam tada snimio ploču jer je bio uslov da je snimim sa Bucom Jovanovićem, što nisam želeo. Otišao sam kod Radojke Živković i sa njom snimio ploču "Kako ću ja bez tebe, kako ćeš ti bez mene" koja je napravila pravi bum. Posle sam se zasitio pevanja i sviranja i odlučim sam da komponujem...
Radi bez predaha
|
