“Boba me je u SAD kidnapovao u četiri ujutru“

“Meni je, zapravo, sve došlo na vreme. Karijeru sam napravila dok sam bila mlada, brak i deca su došli u vreme kada sam se već uželela nečeg drugog, a sada kada su deca već porasla mogu da nastavim tamo gde sam stala“, rekla je Lepa Brena, najveća zvezda u bivšoj Jugoslaviji, u svojoj ispovesti za “Blic”.

Kidnapovana i kidnaper i dalje zajedno: Lepa Brena i Boba Živojinović

 

Detinjstvo

Detinjstvo je otac čoveka. Provela sam ga u Brčkom i sve što je u vezi s tim gradom danas je predivna uspomena. Ne kažu za džabe da se dete svemu uči od prve do sedme godine i da to što ponese iz kuće, traje mu za ceo život. Tata je bio medicinski radnik, bila sam treće dete u porodici i živeli smo od jedne plate.

Ali išli smo i na more i uživali u svim radostima detinjstva. Falilo je svega i svačega, ali imali smo jedni druge. Meni je bio događaj kad me tata uzme za ruku i odvede u prodavnicu cipela da mi kupi nove, jer sam stare prerasla. Sećam se, mama mi prekroji kaput starijeg brata i onda nosim. Kad u kuću stigne usisivač ili mašina za veš, to je bila fešta!

Drugo vreme

Svi moji vršnjaci su nekako u to doba bili istog životnog standarda i okrenuti smo bili ka tome da budemo uspešni na nekom sportskom ili muzičkom takmičenju. Nije se mnogo gledalo ko koliko ima. Ljudi su se više družili i bili okrenuti jedni drugima.

Vaspitavani smo da izrastemo u dobre, poštene ljude koji će ako rade, imati uspeha u životu. Da sam imala sve kao dete, možda ne bih u životu imala priliku da iskažem svoj kreativni talenat. Inače, od malih nogu sam umela da se izborim za sebe. Bila sam ratoborna, isticala sam svoju individualnost.

Roditelji

Roditelji su mi davali bezrezervnu podršku, jer nisu imali mogućnost da mi omoguće nešto više od toga. Sve ostalo je bilo na meni. Na svojoj koži sam osetila kako je kada se osamostališ sa 19 godina i u početku su mi zaista nedostajali moji, ta kućna atmosfera, toplina roditeljstkog doma...

Navikla sam da budemo svi na okupu, da je gužva, a onda sam se srela sa hotelskom sobom u kojoj sam bila potpuno sama. Međutim, vremenom sam navikla na novi stil života. Vaspitavana sam da radim, da mi ništa neće pasti s neba i sve što sam stekla, stekla sam uz ogroman rad i velika odricanja. Roditelje sam kasnije vukla sa sobom na putovanja, gde god su mogli da idu.

Gubitak oca

Nažalost, prošle godine sam izgubila tatu, i tek sada kada ga više nema shvatam kakav je to plemenit čovek bio i koliko sam zapravo bila srećna što je on bio moj tata. Ima svakojakih roditelja, a on je bio blage naravi, tih i dostojanstven. S druge strane, svesna sam da život ide dalje i da je u mojim godinama normalna stvar gubitak najmilijih, i borim se s tim kako znam i umem. Kad si javna ličnost, shvatiš da prijatelja ima mnogo, ali da su pravi uz tebe samo onda kada je teško. Tada obično ostanu samo najbliži koji zauzvrat ne traže ništa.

Vaspitanje

To što sam iz kuće ponela: vaspitanje, moralne norme, kodeks ponašanja, prenosim danas i na svoju decu. Mislim da deci od velike količine ljubavi ne može da bude ništa, a od manjka i te kako može. U mojoj roditeljskoj kući se znao red, šta se može, do kad se ostaje na igranci... Nije bilo mobilnih telefona, pa da te pozovu roditelji i vide da li stižeš. Nego, ako zakasniš, sledeći put preskačeš igranku ili ti se ukine gledanje televizije. A to je bilo strašno! Bila sam poslušno dete, ali sam imala stav. Bila sam nešto kao predvodnik ekipe, bilo da se radi o dečjoj igri ili muzičkom takmičenju. Kod svoje dece danas prepoznajem te osobine, i tek sad shvatam kako je bilo mojim roditeljima sa nas troje. Vaspitanje koje sam iz kuće ponela mnogo mi je značilo kada sam iz roditeljskog doma izašla, jer sam kroz karijeru sretala najrazličitije ljude.

Boba

Kad sam srela Bobu, dopala mi se njegova spontanost i iskrenost i znala sam da kao i ja, nema mnogo vremena za gubljenje, jer su naše karijere tada bile u zenitu. Rekla sam sebi - sad ili nikad! Sećam se, upoznali smo se na premijeri prvog dela filma “Hajde da se volimo“ u Domu sindikata. Upoznao nas je moj pokojni kum i menadžer Raka Đokić.

Posle toga, za Novu godinu pevala sam u Detroitu, Boba je došao na moj nastup s nekim prijateljima i bulumentom devojaka. Ta gužva i još to žensko društvo mi se nije baš dopalo, ali nisam imala kud. Posle nastupa ušao je u garderobu da mi čestita Novu godinu i bukvalno me kidnapovao u četiri ujutru!

Ručak u San Francisku

Po prirodi sam racionalna, i teško me je bilo osvojiti, jer za udvarače i udvaranje nekako nikada nije bilo vremena, ali sam tada dala sebi oduška i rekla - nek ide život! Posle jednog ručka u San Francisku, više jedno drugom nismo mogli da kažemo - ne! Ma, bila sam zaljubljena do ušiju! Upravo taj osećaj mi je falio sve vreme, a nisam znala koja je ta kockica koja nedostaje. E, tada sam shvatila! Kroz brak i kasnije rođenje dece sam shvatila zašto je važno imati i porodicu i karijeru. Nekako dok se ne ostvarite na oba polja, niste kompletni. Tek sa rođenjem dece, vaš lik dobija neku novu blagost, a svaka žena spoznaje jednu dimenziju s kojom se teško šta može uporediti.

Deca

Rodila sam dva sina, a imam ih trojicu. Mene je Filip osvojio svojom toplinom, dobrotom koju samo deca imaju. Deci treba pružiti sigurnost, ljubav i pažnju, a dobrota koju Filip poseduje od detinjstva čita se iz očiju. Kada sam ga pomazila i privila na grudi, imala sam osećaj da ga znam od rođenja. Osetiš tu bliskost. Filip je imao šest godina kada se Stefan rodio i odmah smo bili porodica. Filip ima svoju majku i ne trudim se da mu budem prva mama, ali eto druga jesam. Mama je uvek mama i tu nema zamene. Viktor je najmlađi i on je miks mog i Bobinog vulkanskog temperamenta.

Trauma zbog otmice

Svako bira način na koji će da izađe iz svog pakla. Uvek imaš opciju da nađeš tračak svetlosti i novu filozofiju - život ide dalje. Ili, u mom slučaju - put kojim se ređe ide. Ljudi sa Balkana često kažu da se po njihovom životu može napisati roman. To iskustvo je samo naše i s njim smo se izborili na vrlo specifičan način po kome, ipak, može da se napiše knjiga.

Tromboza

Po prirodi sam radoholičar i ne podnosim dokoličare. Mene rad i muzika pokreću i nisam želela da se posla odreknem ni po koju cenu. To me je u jednom trenutku koštalo zdravlja, kada mi je na nastupu poplavela ruka i počela da trne. Bilo je začepljenje glavne vene u ruci, vene subklavije. Tromboza je nasledna bolest, koja me naterala da se usporim, da drugačije postavim prioritete u životu i da više ništa ne bude preče od mog zdravlja. Jer ja sam potrebna svojoj deci, i mogu im u životu pomoći samo ako sam zdrava.

Slava

Slava nije mogla da me ponese jer sam ja od kuće ponela pravi sistem vrednosti i sve mi se događalo u vreme kada sam uveliko bila formirana ličnost. Nije uopšte neobično što velike svetske zvezde završe u klinici “Beti Ford” na odvikavanju od ko zna čega, jer se otkače u jednom trenutku. Pomisle da je scena, ta ekspresija koju doživljavate pod refletkorima - realnost. A nije.

Realnost

Realnost je kad odete u prodavnicu, kupite sok, prošetate dete po parku, provozate rolere, radite neke normalne stvari. Mnogi ljudi na tom testu padnu. Ništa vam ne znače svi profesionalni uspesi, ako ne znate da funkcionišete u stvarnom svetu gde smo svi od krvi i mesa, i gde su nam svi problemi jednaki. Nema veze da li si poznat ili ne kada ti dete ima visoku temperaturu! Ljudi malo zna da je slava prilično naporna stvar. A često i dosadna. Dok je ne steknete, maštate o njoj, a onda shvatite da je ta fama poprilično jednolična stvar, koja opterećuje.

Najveći uspesi

Oduvek sam sebe smatrala veoma sposobnom, verovala sam u sebe i mislim da je ta vera sa realnim osnovama. Roditelji su mi pružali podršku i tako mi dali samopouzdanje koja mi je pomogla da koračam kroz život. Kada to samopouzdanje dobiješ kao infuziju u porodici, ne postoji ništa na ovom svetu što može da te spreči da postaneš uspešan. Još ako imaš malo sreće od svoje zvezde vodilje i dobro se potrudiš - rezultat ne može da izostane.

Koncerti

Statistika kaže da sam sa svojim bendom održala najveći broj koncerata posle Drugog svetskog rata. Bilo je tu fantastičnih nastupa gde se okupljalo nekoliko desetina hiljada ljudi i počeli smo da radimo stadione jer više nije postojala sala koja može da primi toliko ljudi. Svakako da je jedan od koncerata koji neću nikada zaboraviti onaj u Sofiji, na stadionu Vasil Levski, gde je sa mnom uglas pevalo 80.000 ljudi. Tu su fantastični koncert u Temišvaru, koncerti širom stare Jugoslavije. Pevala sam mesec dana pred prepunom dvoranom Sava centra, takođe mesec dana svake večeri u Domu sindikata. Na turneji “Uđi slobodno” sam obišla sve veće gradove na u bivšoj Jugoslaviji: Ljubljanu, Zagreb, Sarajevo, Banjaluku, Mostar... Zaista, o sebi ne moram govoriti više ništa, tu su rezultati koji govore sve.