Aca Ilić: Još nisam za staro gvožđe

Aleksandar - Aca Ilić (48) zadovoljan je novim pesmama i tvrdi da bolji album nije imao poslednjih deset godina. I kolege, obično sklone spletkarenju i ogovaranju, morale su da mu odaju priznanje, a hvale ga i mladi pevači koji iza njegovih leđa komentarišu: "Au, ovaj matorac se baš ne da!"

- Nemam ništa protiv mladih kolega. Samo iskompleksirani ljudi "pljuju" mlade pevače i pričaju kako nemaju pojma, iako je evidentno da mnogi od njih pevaju neuporedivo bolje nego što su pevale starije kolege u njihovim godinama - smatra Ilić.

Da li vam smeta što vas nazivaju "matorcem"?
- Ne smatram sebe matorcem, pa nisam uvređen. Ja sam pevač srednje generacije, ponosan sam na to i smatram da sam sada u najboljim godinama. Ni slučajno nisam za staro gvožđe i imam još šta da kažem u muzici.

Priča se da je danas je za snimanje albuma potrebno oko 50.000 evra - pravo bogatstvo. Koliko vas je koštao novi album?
- Nisam dao bogatstvo, odnosno nisam platio punu cenu, mada je danas sve bogatstvo. Ali, nije mi bilo žao, jer verujem da će neke od pesama sa ovog albuma ostati da žive posle mene. Recimo, "Krsna slava", koja je namenska, ali iskrena, porodična, ljudska... Pristojnost nalaže da se o parama i seksu ne priča. Ja sam imao sreću da radim sa prijateljima, pa su mi sve uradili upola cene.

Koliko je vremena potrebno da biste vratili uloženo?
- Ako pevač ima dobru pesmu, dobru reklamu i vredan je, za šest meseci može da se vrati uloženo. Naravno, debelo se oseća ekonomska kriza i sada je potrebno raditi duplo više za nekadašnje honorare. Nema više frljanja sa ciframa, niti priča o honorarima koji vređaju pevačko i ljudsko dostojanstvo. Mora čovek da zna gde je i da bude spreman na kompromis. Inače, gubi kompas, upada u jad i čemer. Ljudi nemaju pojma kakav jad i čemer vlada na estradi, da su mnoge moje kolege socijalni slučajevi.

Kako žena kaže - Nedavno sam kupio fantastične, moderne i pocepane farmerke. Obučem lepo crni sako od pliša, crne cipele i te farmerke i taman da izađem iz kuće dojuri moja Bilja. "Gde si ti pošao tako obučen?"- pita me. Kažem joj da sam krenuo na snimanje emisije, kad ona dreknu: "More, vraćaj se, nigde ti nećeš tako obučen!" A ja se sirot "skockao" da budem moderan. Šta ću, vratim se i presvučem.

Ko je najugroženiji?
- O tome se nerado priča, pa neću ni ja, jer ne želim nikome da stajem na muku i diram žive rane. Kad stignu godine, kada se pesme promaše, kad nekoga pregazi vreme, mnogo je teško. Lako se čovek oklizne, a teško podigne. Mnogi ne mogu da se pomire sa tim da više nisu ono što su nekad bili, pa propadaju zdravlje i psiha.

Da li ste Bilja i vi razmišljali o nekom dodatnom poslu pored pevanja?
- Kako da ne, razmišljali smo da otvorimo kafanu, kafić, neki ugostiteljski objekat. Ali, toga ima u izobilju, mnogo toga propada, sve je krizi. Brzo smo shvatili da bi bio greh preko hleba tražiti pogače i da bi svako ulaganje bilo kocka. A, mi prostora za kockanje nemamo!

Da li još posećujete kladionice?
- Povremeno, ali ove godine u kladionici nisam zaradio ni pare. Poterao me neki maler, izdaju me favoriti, svuda se nameštaju rezultati i nije ni čudo što me neće. E, pošto sam pametan čovek, svestan prevrtljive kockarske sreće, proredio sam odlaske u kladionice. Tokom godinu dana sam na kocku potrošio svega 500-600 evra - kaže Ilić.