Zanat ispekao na teferičima

Ljubo Kešelj je harmonikaš i pevač čiji su hitovi nastali davnih 60-ih i 70-ih godina, a i dan-danas s uživanjem se slušaju. Zanat je učio pored velikih muzičkih imena, a nezaboravan period je, kako kaže, proveo prateći Mehu Puzića za koga je napisao hitove "Žena prijatelja mog", "Pišite majci, sinovi moji"...

Vrhunac slave dostigao je kada je počeo da sarađuje sa Zoricom Brunclik. Posao ih je zbližio i emotivno, tako da su u braku proveli devet godina.
 

- Rođen sam u Sarajevu davne 1950, a živeli smo u obližnjem selu Draževići. Kada sam imao sedam godina, preselili smo se u Sarajevo gde je otac Boško radio. Odrastao sam uz brata koji je sada u Kanadi. Kad smo se preselili u grad 1962, bilo je teško. U selu smo imali sve, bili smo imućni, a u Sarajevu je bio jad i čemer. Otac je prodao kuću u selu, kupio plac u Sarajevu i napravio kuću. Trebalo je da se živi samo od očeve plate. Nije bilo više kajmaka, jaja, mesa, salate, sve se moralo kupovati - priča poznati muzičar.
 

Kada je Ljubo imao osam godina, otac mu je kupio harmoniku, jer je osetio njegovu ljubav prema muzici i pesmi.

- Pre harmonike mi je kupio frulu i nju sam prvu svirao. Još smo bili na selu. Sećam se da su se na slavi Đurđevdan svirale gusle, a ja se popnem na sto i pevam uz njih. Gusle su tada bile glavne. Kešelji su poreklom iz Hercegovine, iz Suvog Dola kod Nevesinja. Prvo su iz Crne Gore iz okoline Nikšića pobegli pred Turcima u Grahovo i nastavili dalje. Te gusle su nam ostale u genima. Sećam se da smo u selu bili jedini koji su u toj kiseljačkoj dolini imali radio, pa su nedeljom ujutro dolazili stariji ljudi da slušaju Radio Titograd, koji je sat vremena emitovao pevanje uz gusle. Još tada sam počeo pomalo da sviruckam, a familija me uvek nagrađivala nekom parom. Pročulo se da dobro sviram, pa su me zvali na porodična slavlja. Sa 12 godina počeo sam baš ozbiljno da sviram.
 

Savet Mehe Puzića

Ljubo kaže da je muzičarski hleb teži od rudarskog.

- Svadbe su trajale po nekoliko dana, da ne pričam o maltretiranju pijanih ljudi. Veselje počne u subotu, a završi se u ponedeljak uveče. Danju sam išao u školu, uveče svirao. Kada sam imao 14-15 godina čuli su za mene u KUD "Ivo Lola Ribar" i pozvali me. Tada sam dobio i prvi zvanični honorar u folkloru, 40.000 dinara. Bio sam još maloletan i otac je morao da mi otvori žiro-račun u banci, a njegova plata je bila 28.000 dinara. To moje bogatstvo dolazilo je u našu kuću. Tada sam već počeo da sviram teferiče oko Sarajeva. Putovalo se autobusom, vozom. Kasnije se uključio i moj drugar iz detinjstva Braco harmonikaš. Imali smo svoje instrumente, ali su bili slabi. Iz KUD-a "Ivo Lola Ribar" izlazili su nam u susret i davali nam svoje instrumente.

Do vojske nije imao kafanski staž, jer je još bio mlad.

- Voleo sam da idem na mesta gde su dolazili vrhunski pevači. Sednem za susedni sto i slušam šta pričaju. U to vreme upoznao sam Šerbu, jednog od najpoznatijih harmonikaša svih vremena koji je sevdah postavio na noge. Nije izbijao iz kafane. Išao sam gde god je svirao. Čim bi me video, skidao je harmoniku i davao bi mi je da nastavim da sviram. On siđe sa bine, ode negde i vrati se na kraju. Oni dobiju honorar i podele, a ja stavim ruke u džepove i odem. Ali meni je bilo čast da sviram na njegovoj harmonici i da me on sluša. To je tako bilo do mojih 17-18 godina, kada sam počeo da radim teze sa Šerbom i Jovicom Petrovićem.

Vojsku je služio u Valjevu gde je takođe svirao. Sa njim su bili Peda Negovanović i Boban iz Dubrovačkih trubadura.

- Kad sam došao iz vojske svirao sam na aerodromu u Sarajevu. Meho Puzić je čuo da sam došao iz vojske i došao na aerodrom da me sluša. Ja sam tada već imao kvartet i svirali smo u hotelu Breza u Sarajevu. Sa nama je pevala Vera Skrobanović, poznata pevačica iz Crne Gore. U to vreme je bila najbolja prijateljica Silvane Armenulić. Jednom prilikom sreli smo Silvanu na jednoj od svirki. Imali smo fantastičan repertoar, Vera je pevala italijanske kancone, romanse, starogradske pesme. Silvana me je zamolila da nešto otpevam. Sve smo pevali, a na kraju narodnjake, pa smo ih razbili ko zvečke. Silvana nije mogla da veruje da tako zvuči jedan kafanski orkestar.

Vera mu je posle toga rekla da bi Silvana želela da radi s njim. Ostavila je svoj broj telefona.

- Odmah sam je pozvao, zvao sam nekoliko puta, ali nisam mogao da je nađem. Jednom sam je ulovio i popričali smo. Prvo se nije setila ko sam, a kad sam joj objasnio setila se. Kada sam rekao Mehi Puziću da me zvala Silvana, on mi je rekao: "Šta ćeš ti u Beogradu kad možeš ovde da radiš?" Tada smo napravili orkestar Ilidža. Sa nama je jedno vreme pevao i Haris Džinović. Dešavalo se da zafali malo programa, onda Haris uzme i otpeva pesmu i razbije. I tad je bio kapacitet. Posle toga orkestar je dugo pratio Mehu Puzića, kao i Novicu Negovanovića, Zoricu Brunclik, Vidu Pavlović, Hanku Paldum, Azeminu Grbić..