Kalezić ratovao bez vojske i municije
Daleko od velegradske vreve, u miru porodične kuće u pitomom selu Kosova Luga u Crnoj Gori, Zoran Kalezić (61) kaže da je našao spokojstvo i nadahnuće. Dok hrani ptice koje jedu iz njegovih ruku iz duše mu izviru stihovi. Rađaju se nove pesme o ljubavi, čežnji, nemirima... Nada se da će ih uskoro zapevati na solističkom koncertu u Beogradu, koji dugo priprema.
- Naviru mi stihovi, sećanja, nadanja... Ovde mogu da izvučem maksimum iz sebe. Pišem odu svom životu, odu muzici. Nedavno me je dirnuo prijatelj Toma Nikolić iz Švajcarske. Već 15 godina nisam gostovao u Švajcarskoj, pa on hoće da organizuje jedno divno druženje, da provedem nekoliko dana sa njim i prijateljima. Možda mnogo toga nemam, ali sam srećan što imam drage ljudi po svetu. Srećan sam i što sa pticama drugujem, što se ne plaše da mi priđu blizu - kaže Kalezić.
Prija li vam život u selu posle decenija provedenih u velikim gradovima?
- Kako da ne, ovde sam nadahnutiji no igde, ovde me hvataju najveće tuge i preplavljuju najveće radosti. Pre mnogo godina ljudi u selu su me odbacili kada sam zapevao italijansku kanconu koju su oni zvali okupatorskom pesmom. Odavde sam sa 16 godina otišao u svet. Uvek sam čeznuo za ljubavlju ovih ljudi i srećan sam što konačno vidim ljubav i poštovanje u njihovim pogledima.
Divim se umetnicima, ali...Mnoge vaše kolege sve češće novac zarađuju u rijaliti šou programima. Da li i kako biste se vi snašli? |
Da li biste se pojavili na RTV Pink ako bi vas pozvali?
- Davno su oni mene precrtali, ali umetnika nije moguće ućutkati, prognati. Nemam u duši osvetoljubivosti, ali šta ću ja tamo? Ja volim ovaj narod i upravo zbog toga svesno se odričem pojavljivanja na nekim mestima.
Kada ćete napisati knjigu o svim burama i olujama koje ste prošli u životu i na estradi?
- Voleo bih to da uradim i napisaću je, ako me istrošenost ili kap ne odnesu. Voleo bih kada bi me kolege razumele. Znate, kod nas Crnogoraca je velika čast kada vas neko postavi za nekog predsednika. Ja sam trčao da pred Tita bacim cveće i od predsednika sam očekivao da me štiti. Onda sam i ja postao predsednik Udruženja estradnih umetnika i tek tada sam shvatio koliko predsednik zavisi od onih koji su oko njega. Ja sam pucao bez municije, ratovao bez vojske...
Žalite li za tim vremenima?
- Ne žalim. Rekoh vam, hranim se pogledima ljudi koji me okružuju, drugujem sa pticama. U ovom pitomom selu, u kojem je moja baka sadila pamuk, rađaju se moje pesme. Znate, neko ode u Ameriku pa doveze kadilak, a ja sam doneo zvuk novih pesama. Amerika je kolevka džeza i bluza, pa sam poželeo da tim zvukom obojim moje pesme.
Da li ste se umorili od borbe sa vetrenjačama?
- Nisam umoran, samo neću da kukam. Jesu teška vremena, ali bilo je i težih. Grehota je da mi umetnici jadikujemo dok ljudi deci nemaju ni hleb da kupe.