Od pilota i švercera do zvezde

Iz nedelje u nedelju, Milan Kalinić daje "sve za ljubav". On je zaštitni znak te TV emisije, a njegova ležernost je njen pečat, mada ga je Leteći start kao katapult, bukvalno preko noći, lansirao među najpopularnije voditelje koje obožavaju i bake i unučići.

Vodeći i Ruski rulet i Velikog brata, širokim, prisnim osmehom dečka sa televizije je širom otvorio vrata svom pozorišnom umeću. Igra u predstavama koje su rasprodate, čak i mesecima unapred, jer bez obzira na to da li glumi u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, "Bošku Buhi", Zvezdara teatru, Pozorištu Slavija, Madlenijanumu, za gledaoce on je isti onaj razigrani šeret koga znaju sa malih ekrana.

Posle novembarskog gostovanja u Torontu i Vankuveru sa "Pevaj, brate" pred oduševljenom tamošnjom dijasporom, sa Andrijom Miloševićem i Milanom Vasićem i u Domu sindikata u Beogradu igrao je na kartu više, dva dana za redom, predstavu za predstavom koju je do sada videlo oko 70.000 ljudi!

Igrao je u predstavama "Menjamo žene", "Ljubavniku velikog stila", "Vitaminima", "Ožalošćenoj porodici", "Bubi u uhu", "Knjizi o džungli", "Žaklini Bandeki", "Ko je ovde idiot"… Zaposlen je u produkcijskoj kući ''Emotion''.

Sa Andrijom i Milanom prihod sa predstave je dao žrtvama zemljotresa u Kraljevu. Sa Andrijom je deci sa smetnjama u razvoju u Sremčici podelio novogodišnje paketiće, a sa Aleksandrom Šapićem, pomoćnikom gradonačelnika Beograda, igra fudbal u Olimpiji, klubu za koji nastupaju momci oštećenog sluha.
Rođen je u Beogradu 21. septembra 1972. Etiketu dobrog frajera vuče iz momačkih dana. Suprugu Sandru je sreo na žurci na kojoj je bila promoterka. Ona radi u marketingu Klasa i, šali se Milan, na posao odlazi rano kao da tamo lično pravi burek. Imaju ćerku Teu. Priželjkuju još jedno dete...

Opsedale ga devojčice

- Bukvalno je taj šeret u meni otvorio vrata meni kao glumcu. Imam sreću što potičem iz porodice u kojoj su svi šarmantni, možda i šarmantniji od mene. Moj otac Aleksandar je izuzetno duhovit čovek. Sada je penzioner. Šezdesetih godina je profesionalno igrao u Kolu, kada je taj ansambl bio na vrhuncu popularnosti. Bio je jedan od najboljih igrača, legenda. I brat Uroš je vrlo šarmantan, a majka Boba, inače frizerka, totalno je neobična žena.

Nikad nisam bio problematično dete, ali daleko od toga da sam bio miran. Rekao bih, bio sam šarmantni mangupčić. Devojčice su me opsedale. Promenio sam tri osnovne

škole jer smo se selili u svakoj sam bio popularan. Devojčice su me zvale na žurke i to mi je, kao i svakom dečaku, imponovalo. Slale su mi ljubavna pisma, kucale na vrata.

- Onda se u srednjoj školi nešto desilo. Išao sam u mašinsku školu ''Petar Drapšin''. To je muška škola, pa sam devojke morao da jurim uveče, kada bih izašao u grad. Međutim, one su me doživljavale kao nečijeg mlađeg brata u društvu jer sam oduvek bio mladolik. Sećam se, sve bi pustili u diskoteku, čak i mog mlađeg brata, a meni kažu - gde ćeš ti, mali? Nisu verovali da imam 18 godina, pa sam morao da pokazujem ličnu kartu.

- Celog života sam želeo da budem pilot. Letenje sam zavoleo kroz pilote i stjuardese, ne kroz avione. Gledao sam pilote kako putuju, kako im uniforme lepo stoje. Lepo su živeli, svi su bili neki šmeker-tipovi, igrali tenis, išli na skijanje. Meni se taj život svideo. Gledao sam i stjuardese, mamine i tatine prijateljice koje su bile dobre ženske, fantastično su izgledale. Onda sam bukvalno sa deset godina rekao da ću biti pilot. Sa 16 godina sam počeo da letim. Prvo sam dobio dozvolu za letenje, pa dozvolu za auto.

Kompliment Tome Kuzurovića

- Završio sam Pilotsku akademiju u Vršcu. Instruktori su mi govorili da nikad nisu imali đaka koji je toliko opušten na prvim časovima. Znam da mi je jedan instruktor rekao: "Da si bio malo ozbiljniji i malo više zagrizao, bio bi najbolji student ove akademije ikada."

Obožavao sam pozorište, ali uopšte nisam razmišljao o tome da sutra budem glumac. Kad sam završio Pilotsku akademiju, zbog sankcija ovde nije moglo da se leti. Neki

prijatelji mojih roditelja su mi savetovali da upišem glumu. Imao sam 23 godine, a na Fakultetu dramskih umetnosti su primali do 21-22. U to vreme se otvorila BK akademija, prva privatna glumačka akademija. Primio me je Ivan Bekjarev. Tako je krenulo.

- Ja sam cele prve godine i dobar deo druge tamo bio potpuno izgubljen. Ljudi koji su tu došli su se bavili glumom kroz razne amaterske družine, a ja kao da sam pao s Marsa. Jedanput sam doneo neke jakne, moj prijatelj se time bavio i dao mi 20, 30 fenomenalnih jakni. Prodavao sam ih da zaradim pare. Bekjarev je to video, čuo i sećam se da mi je na kraju prve godine rekao: 'Krajnje je vreme da se odlučiš šta ćeš da budeš, švercer ili glumac.' Mene Bekjarev inače mnogo voli i ceni i njemu je strašno žao što me ljudi još više ne znaju kao glumca. Mnogo sam mu zahvalan na tome.

- Sećam se da sam posle položene prve godine sreo Tomu Kuruzovića. Kazao mi je da sam ostavio najjači utisak na njega mada sam zbog neiskustva bio lošiji od ostalih. Ja sam to shvatio kao kompliment i uvek sam razmišljao: Ih, da li će to tako biti? Meni se bukvalno desila popularnost preko noći. Celog života sam se zezao, šalio, bio, hajde da upotrebim tu reč, zajebant, a sad su počeli i da me plaćaju za to. I što se više zezam, što sam opušteniji, više mi plaćaju. Jeste sve to naporno, ali kako da kukam da mi je život težak.

Prošao Zvezdinu školu

- I fudbalom sam se ozbiljno bavio. Moj brat je bio profesionalni fudbaler. Bio je veliki talenat. Igrali smo non-stop. Prošao sam celu Zvezdinu školu od petlića do omladinaca. Bio sam golman. U jednom trenutku sam shvatio da ipak nikad neću igrati vrhunski fudbal i okrenuo sam se drugim stvarima, iako mi je bilo veoma žao zbog toga.

Pre nekoliko godina opet sam poželeo da malo igram fudbal. Pošto sam iz Višnjičke banje, to je kraj u Beogradu za ljude koji ne znaju, krenuo sam da igram u lokalnom

klubu Banja. Pre šest meseci sam opet prestao da igram zbog milion obaveza. Ali, zvao me je drug koji je isto bivši fudbaler i predsednik kluba gluvonemih Olimpija da malo pomognem.

Naravno, ja sam to oberučke prihvatio i, eto, igrao za njih. Igraću i dalje kad krene druga polusezona, da malo skrenemo pažnju na te ljude koji su sjajni momci. I Aleksandar Šapić je došao sa mnom. Vidim da im to mnogo znači i baš mi je drago što sam deo toga.

- Nisam od onih ljudi koji su voleli da se vezuju. Nisam imao mnogo ozbiljnih veza. Na Akademiji sam imao jednu ozbiljnu vezu, a druga ozbiljna veza se završila brakom. Kada sam se ženio, padali su komentari u stilu - mislili smo da se nikada nećeš oženiti. Nije lako biti žena nekog ko je popularan. Takav je posao, non-stop su tu i neke druge žene i devojke i treba se nositi sa tim. Moja žena često kaže da joj drugarice skidaju kapu kako izdržava. Trudim da je nikad ne dovodim u neprijatne situacije, ali danas devojke i žene ponekad nemaju obzira, bez skrupula su i ponekad se ponašaju čudno i otvoreno čak i pred mojom ženom. Ali mislim da mi moja žena veruje. Sigurna je u mene. Nema nijednog razloga da mi ne veruje. Zato sve to dobro i podnosi. Oženio sam se njom zato što je takva kakva je. Da se nisam njome tada oženio i da sam još dve-tri godine bio momak, mislim da se nikad u životu ne bih ni oženio. Ali, uradio sam pravu stvar.

Prava žena za mene

- Sandra je jako vredna, pametna i duhovita devojka koja je uvek radila. Diplomirala je tokom našeg braka i kad se porodila nije imala neke velike potrebe da radi, mogla je da bude u kući i da uživa. Ali, ona ne može da sedi u kući po ceo dan, makar to vreme provodila s detetom. Jednostavno je morala da se zaposli, jer je navikla na rad.

Pošto radi u marketingu Klasa, to je pekarska industrija, svakog jutra ustaje rano, stvarno kao prava pekarka. Kao da ona pravi burek i mesi kolače, ali bez problema to radi i ja sam veoma srećan zbog toga. Volim je što je takva, što nije razmažena. Više je stvari koje je izgubila, ali one koje je dobila zato što je sa mnom, uopšte ne koristi kao što bi mnoge koristile. Zato je ona prava žena za mene.

- Naša Tea ima dve godine i devet meseci. Uvek sam se dobro snalazio sa malom decom, nisam se plašio da uhvatim bebu u ruke i da je okupam. To sam od prvog dana radio vešto i uživao u tome. Inače, imamo dupli baka servis tako da nam to mnogo olakšava. Ne znam da li su sva deca takva, ali zna sve, prepametna je. Voli da se šali, valjda je povukla na mene. Već izvaljuje fazone. Svakom roditelju je njegovo dete najlepše, najpametnije. Sve ono što drugi roditelji doživljavaju sa svojom decom, doživljavam i ja. Ali, kao otac ćerke ja sam uvek bez oružja i bez garda. To je poseban odnos.

Ježim se od naslova po novinama u stilu - sin mi je promenio život, otkad sam dobio ćerku ja sam bolji čovek. Nekako mi je suviše da stoji u novinama da mi je dete promenilo život. Ako ti dete nije promenilo život na lepše, ubij se odmah, skoči s mosta. Što to moraš da kažeš?