Junak prvog TV Dnevnika

U jednoj od hala Beogradskog sajma 15. avgusta 1958, gde je bio smešten studio Radio-televizije Beograd, mlađani Miloje Orlović, tada sportski novinar i košarkaški as studentske reprezentacije Jugoslavije, čekao je da se kamere uključe i da započne vođenje prvog TV Dnevnika.

Spikeru Miloju jedva su pronašli odelo, jer je bio 192 centimera visok, morali su u krojačnici da mu produže rukave na sakou. Kamerman Mile Top brisao je suze od smeha dok je govorio Miloju: "Mršav si k'o saraga, imaš noge ko kanarinac, gde tebe nađoše"! Miloje mu je uzvraćao istom merom. "Ti imaš glavurdu kao bundevu, ali praznu".

Američki televizijski stručnjak Bil Baret, koji je nadgledao pripreme, samo što nije čupao kosu, jer je već počelo odbrojavanje. "Što se ovi svađaju?!", vrištao je na engleskom. "Hoću tišinu"! Iz režije se čulo: "Tri, dva, jedan, krećemo!"

- Bio je to veliki korak za Televiziju, a za mene onaj od sedam milja - smeje se Miloje - Mića Orlović dok započinje priču o svojoj karijeri novinara, spikera i voditelja programa koja je trajala pet decenija i načinila od njega legendu koja hoda, a onda vrlo ozbiljno dodaje - tako dobro smo odradili taj prvi TV Dnevnik da je Bil Baret na kraju priznao:"Vi ste luda nacija, nisam primetio ni jednu grešku".
 

San o NBA ligi

Mića i Gordana Boneti

Mića Orlović je brzo postao medijska ličnost koja se teško zaboravlja. I zato deluje gotovo holivudski njegova priča da je tri dana plakao kada su mu kao studentu jugoslovenske i svetske književnosti ponudili stalan posao novinara i reportera u Radio Beogradu i predočili mu da će u Jugoslaviju vrlo brzo stići svetsko čudu - televizija!

''Da budem iskren, nisam ni sanjao da ću postati medijska ličnost, želeo sam da budem zvezda među koševima, na sportskom terenu, da igram u NBA ligi, da me navijači nose na ramenima. Rođen sam u Valjevu 1934. godine. Košarku sam počeo da igram kao dečak, u prištinskom Jedinstvu, gde je moj otac Sekula radio neko vreme kao profesor i sekretar srednje poljoprivredne škole. Onda je isti posao nastavio u valjevskoj poljoprivrednoj školi, a ja kao gimnazijalac postao prvotimac Omladinca. Moram da

kažem da sam tada počeo i da pišem, da se bavim sportskim novinarstvom, postao sam dopisnik beogradskog lista "Sport". Otac Sekula i majka Stana želeli su mom mlađem bratu Draganu i meni da pruže baš svestrano obrazovanje, tako da smo krenuli i u nižu muzičku školu, brat je svirao harmoniku, a ja harmoniku i klavir.

Ludovao sam tada za džezom, svirao igranke sa orkestrom, lomio devojačka srca. U Beograd sam došao da studiram jugoslovensku i svetsku književnost, postao stanovnik studentskog grada i nastavio da igram košarku.

Vrlo brzo me je zapazio trener Ranko Žeravica koji je u to vreme osnovao košarkašku studentsku reprezentaciju Jugoslavije. Trenirali smo ubitačno, zauzimali prva mesta na mnogim međunarodnim turnirima mladih reprezentacija.

I dalje sam pisao za "Sport", radio u razglasnoj stanici u Studentskom gradu, stigao je i brat Dragan koji je upisao studije jugoslovenske književnosti, doneo je i harmoniku pa smo bili glavni na svim sedeljkama i zabavama u studenjaku. Ali, meni je košarka bila na prvom mestu, fakultet sam otaljavao''.
 

Tri dana plakanja

Iznenada je sportska redakcija Radio Beograda raspisala konkurs za spikere i reportere. Mića se seća da ga je neki student Zijad iz Zavidovića nagovorio da se prijave.

''Na taj konkurs se prijavilo stotinak kandidata, prošao sam audiciju i sve zaboravio. Tri meseca kasnije na Terazijama me je zaustavio legenda Brana Surutka, koji je bio u žiriju i upitao me: "Gde si ti, danima te tražimo, prošao si audiciju, dobićeš stalno zaposlenje, ovo ti je životna šansa!" Tako sam postao reporter u sportskoj redakciji Radio Beograda, izveštavao sa sportskih terena, prenosio fudbalske i košarkaške utakmice. I dalje sam bio član košarkaške omladinske reprezentacije, išao na pripreme i takmičenja. Onda su me jednoga dana pozvali čelni ljudi Radio Beograda, Vlada Pešić i Vlada Mitrović i rekli mi: "Mali, u Beograd stiže televizija, računamo na tebe, ali moraš da odlučiš, ili ćeš da budeš košarkaš ili član našeg tima. Lomio sam se

tri dana, nisam išao na posao, plakao sam... Tada košarkaši nisu zarađivali kao danas. Dobijali smo pare za pojačanu ishranu, američke patike super go, dresove, trenerke... Radi sigurne egzistencije morao sam da zaboravim košarku.

Bio je to za Miću Orlovića ulazak u istorijat domaće televizije. Čudo je krajem pedesetih godina stiglo u Jugoslaviju, na Beogradskom sajmu napravljen je prvi studio RT Beograd.

''O televiziji tada niko pojma nije imao, tehničari i kamermani su se obučavali u inostranstvu. Sećam se da sam sa dvadesetak mladih i pažljivo izabranih srećnika danima gluvario po studiju. Pripremali smo se za posao veka, kako su ga nazivali. Išli smo u Akademiju nauka gde su nam profesori držali časove gramatike i dikcije. Ja sam se i dalje držao svojih emisija koje smo vodio sabajle na Radiju, tako da bih preko dana mogao da se pripremam za novi posao. Nisam baš verovao da ću ući u taj, najuži krug, pored Mileta Zdravkovića, Dušanke Kalanj, Branislava Surutke, Olge Nađ, Ljiljane Marković... Jednog jutra dođem na posao u Radio Beograd, a moj tonac mi kaže: "Valjevac, pljuni tu žvaku, pa da častiš piće. Čuli smo da si izabran da vodiš Dnevnik!"

Tako se ime Mića Orlović upisalo u istoriju srpske televizije. Posle odsluženja vojnog roka postao je, pored Branislava Surutke i Olivera Mlakara jedan od najpoznatijih voditelja zabavnih programa i kvizova, bio urednik programa za inostranstvo. I, ljubimac žena.

Kršan i markantan važio je za jugoslovenskog Džona Vejna, glumio je u osam filmova. Mića i sada kao mladić gazi osmu deceniju života. Sa suprugom Biljanom živi u stanu na četvrtom spratu jedne zgrade na Voždovcu, u Beogradu, druži se sa prijateljima, sluša džez muziku, prati sportske događaje, ode na poneku košarkašku utakmicu, jer tamo može da sanja svoj neostvareni san, da vidi sebe kako postiže u zadnjim minutima pobedničku trojku na evropskom ili svetskom prvenstvu u košarci, drži pehar, plače i sluša himnu.