Bubanj od sita za čvarke

Mladići koji su prvi zasvirali rokenrol u Šumadiji bili su odlikaši iz uglednih čačanskih porodica kojima je jedini neoprostiv greh bio rokenrol. U pauzama prvog gradskog benda "Bele višnje" po neku pesmu bi izvele mlade grupe poput "Hermelina" i "Dečaka sa Morave" u kojima su svirali danas proslavljeni Čačani Bora Čorba i Radomir Mihailović Točak.

Kada su pre tačno 50 godina čačanski mladići zasvirali prve akorde rokenrola u gradu na Moravi taj čin bio je ravan revoluciji.

Stariji Čačani su te zvuke još tada proglasili za opasne frekvencije, a prvi rokeri, većinom gimnazijalci, zbog toga su imali keca iz vladanja. Sa improvizovanim instrumentima momci su počeli da se okupljaju po klupama u parku i po podrumima.

Svirali su muziku uz koju se tada još neviđeno treslo rukama i nogama, mlataralo glavom što je za tadašnju konvencionalnu provinciju bilo nezamislivo.

Provincijskoj građanskoj klasi nikako nije bilo jasno kakav je to nemir obuzeo omladinu koja danju u đačkim keceljema mirno sluša predavanja, a već sa prvim sumrakom proizvodi zvuke koji paraju uši starijim komšijama.

Fenomen zvani 'rokenrol' je stigao u Čačak. Posle pola veka čačanski rokeri tvrde da su upravo zbog otpora starijih znali da je rokenrol prava stvar.

Skandalozni profesor

Početkom šezdesetih gitare se prvi prihvatio Aleksandar Slavković, poznatiji kao Aca Gušter, koji ne krije da je u to vreme za jednu svirku zarađivao više nego što je bila profesorska plata njegove majke.

- Počeo sam kao dečak da sviram u orkestru KUD-a "Abrašević", pozvao me Predrag Vuković Vukas i ja sam pristao misleći da ću tako zaraditi neku kintu. To je bio ozbiljan orkestar koji je svirao na igrankama, ali pošto su ostali članovi benda od mene bili stariji i po 20 godina, kada bi delili honorar ja sam dobijao po 500, a oni po 5.000 dinara. Ipak, na tim igrankama zarađivao sam više od svoje majke. Tek kasnije sam krenuo u gimnaziju i počeo karijeru rokera u "Belim višnjama" - seća se doajen čačanskog roka Aca Gušter.

Daleke 1962. osnovan je prvi rok sastav u gradu kog su osim Ace Guštera, činili Muhamed Hukić, Slobodan Pajić, Zoran Sokić, Predrag Radonjić Žeki i Steva Radović, kome je osim popularnosti, rokenrol zadao i nevolje u učmaloj sredini kakva je tada bila čačanska provincija.

- Radio sam tada kao profesor u školi "Vuk Karadžić", bilo je ravno skandalu kada se pročulo da tamo sviram i pevam neki rok. Možete misliti kako su tu informaciju prihvatili konzervativni roditelji mojih đaka. Kasnije je ta stvar brzo izglađena kada smo sa školom napravili dogovor da besplatno sviramo maturske večeri i zabave u školi. Sa druge strane, bio sam veliki autoritet za članove benda jer njihovi roditelji znajući da sam nastavnik nisu sinovima branili da dolaze na probe. Uprkos obavezama svi su bili odlični đaci - priča Steva Radović, gitarista i pevač "Belih višanja", čiji sastav je požnjeo neslućeni uspeh na prvoj beogradskoj gitarijadi.

U polufinalu Čačani su zauzeli prvo, a u finalu sedmo mesto. Sledeće godine osvajaju treće mesto sa autorskom kompozicijom što je u tadašnjoj Jugoslaviji bio ogroman uspeh, posebno za bend iz unutrašnjosti.

Radio umesto pojačala

Kada "Bele višnje" siđu sa bine da bi predahnuli, na scenu bi izašli novoosnovani sastavi poput "Dečaka sa Morave" i "Hermelina" u čijem sastavu su svirali Čačani Radomir Mihailović Točak i Bora Đorđević.

- "Hermelini" su društvo iz kraja, sa Borkom Ilić sam čak i stanovao u istoj zgradi, Prle Savić i Aca malo dalje. Tada smo svi slušali Radio Luksemburg i ko skine prvoplasiranu pesmu i sutradan je odsvira na klupi u parku, taj je bio glavni u kraju. Aca je svirao bubnjeve koje, naravno nismo imali, bubanj je bilo jedno sito u kome su se prethodno cedili čvarci, koje smo presvukli skajem. Činela je bio neki tanjir ili poklopac. Bili smo najsrećniji na svetu kada nas "Bele višnje" puste u pauzama da sviramo. Jedne večeri, svirali smo po klupama u parku. Miki, iz tada popularnog benda "Zvečarke", doveo je jednog tihog, ćutljivog dečka. Dao mu je gitaru u ruke, momak bez reči prešteluje gitaru na ruski štim i krene da svira. Mi smo nemo slušali, a Miki je rekao: "Šta ja koji đavo sviram." Bio je to Radomir Mihailović Točak, dečak sa Morave - rekao je Bora Đorđević.

Iz tada duboke provincije u kojoj se jede jagnjeće pečenje i kajmak i voze fijakeri glavnim ulicama grada rađaju se muzičari koji su stvorili jugoslovenski rokenrol. Jedan od njih je instrumentalista i kompozitor grupe "Smak", za sada najbolji srpski gitarista svih vremena, Radomir Mihailović Točak.

Tada se u Čačku nije sviralo da bi se napravio uspeh ili zaradile velike pare, činilo se to više zbog druženja, a i devojke su drugačije gledale mladiće koji uvežbavaju nove akorde kraj Morave ili skloništu solitera. U to vreme radio-aparat bio je stvar prestiža, a momci bi se nadmetali ko je prethodne večeri na sluh vernije skinuo pesme "Šedouza", "Bitlsa" ili "Stonsa" sa talasa Radio Luksemburga.

Inače, radio-aparat je služio i kao zamena za pojačalo i zvučnike. Prva bas gitara u istoriji čačanskog roka nastala je transformacijom solo gitare. Naime, sa nje su skinute prve dve žice i sviralo se na ostale četiri. Čačanski rokeri pojačalo su tada videli samo u časopisima.