Rodoljub bez poze i mržnje
Na prestižnom pariskom Univerzitetu Sorbona, u amfiteatru "Rišelje", pre 70 godina održana je svečanost u spomen Milanu Rakiću, srpskom pesniku, diplomati i predsedniku beogradskog PEN kluba. Svečanost je upriličena dve godine po Rakićevoj smrti, a domaćini su bili francuski PEN klub i Međunarodni dom.
Pridružili su im se i Institut za slovenske studije pariskog Univerziteta, časopis "Igdrazil" i Udruženje prijatelja Jugoslavije. Svečanost je vodio profesor ruske književnosti na francuskom Koležu Andre Mazona. Tom događaju, uz ostale, prisustvovao je i jugoslovenski poslanik Božidar Purić.
Do smrti veran otadžbini
|
Pošto se zahvalio organizatorima večeri, Andre Mazona je dao reč Žanu Museu koji je, kako je zabeležio "Srpski književni glasnik", sa razumavanjem punim simpatije oživeo lik umrlog srpskog pesnika.
Stavljajući ga u sredinu u kojoj je ponikao i u doba u kome je stvarao, Muse je tonom vrlo jednostavnim i ubedljivim prikazao Rakićevu poeziju i njenu ulogu i svu vrednost i otmenost pesnikove ličnosti.
Milan Rakić je, naime, napisao malo, svega oko pedeset pesama, ali je i to bilo dovoljno da ga istorija srpske književnosti svrsta među trojicu najvećih poeta današnjice, pored Alekse Šantića i Jovana Dučića. Kao i mnogi umetnici tog vremena, kraja 19. i početka 20 veka, i on je pesničku veštinu učio na francuskim uzorima, ali ih nije podražavao.
Nije, kao mnogi njegovi savremenici, bio poklonik Zapada i renesanse, nego bola i "naslade u patnji". Nije opevao blede princeze, nego pravoslavne i narodne svetinje: monahinju Jefimiju koja veze na posmrtnom pokrovu odu knezu Lazaru, pa tragičnu srpsku kraljicu Simonidu čija unakažena freska u Gračanici i dalje odoleva vremenu i razbojnicima, napuštenu crkvu kraj Peći i Gazimestan, poprište Kosovskog boja.
Sa Aleksom Šantićem, Rakić je najuspelije obnovio srpsku rodoljubivu poeziju i to bez pozerstva i šovinizma. Njegovo je rodoljublje otmeno i plemenito, delo modernog mislioca.
I on se, pod uticajem francuskog simbolizma, služio simbolima da bi iskazao svoje duboke misli, kao što se služio simbolikom i u rodoljubivim pesmama, ali je njegova filozofija života izraz srpskog roda, potpuno samonikla.
Njegove misaone pesme su jasne, jednostavne, tople, prisne, ali i utešne, iako su često prožete snažnim pesimizmom. Važe za najbolje i najlepše pesme u srpskoj misaonoj lirici.
Na svečanosti koja je priređena neumrlom pesniku u Sorboni, u ime francuskih pesnika i njihovog časopisa, u nadahnutoj reči, Remon Švab, urednik "Igdrazila", inače tada glavni sekretar predsedništva Senata, odao je priznanje Milanu Rakiću. Istakao je da će, svi koji su bili na toj svečanosti, zaleželeti da još bolje upoznaju njegovo stvaralaštvo.
"Srpski književni glasnik", inače izdavač Rakićevih pesama u otadžbini, zabeležio je da je u odsustvu predsednika Žila Romena, koji se tada nalazio u Africi, Anri Mambre, sekretar Međunarodnog doma PEN kluba, pozdravio pesnikovu uspomenu i naglasio njegove izuzetne osobine kojima je i kao predsednik beogradskog PEN kluba zračio među prijateljima - njegovu otmenu skromnost, visoku inteligenciju, ljubav za lepotu i želju da je pronalazi kod svoje mlađe sabraće.
Anri Mambre je preneo zahvalnost koju je svim organizatorima i učesnicima ovog pomena, uputila u ime gospođe Rakić i beogradskog PEN kluba, njegova tadašnja predsednica Isidora Sekulić.
- Za nas je utešno kad vidimo da se na taj način jugoslovenskoj književnosti ukazuje čast od strane Francuske, za koju smo vezani starim i nerazlučivim bratstvom - navodi se u Isidorinoj reči zahvalnosti. Nakon svih govora, gospodin Baruzi je pročitao, prevedene na francuski jezik četiri Rakićeve pesme: "Minare," "Nasleđe", "Očajnu pesmu" i čuveni "Dolap".
Poslednja reč savršenstva
|
