MIJOK
Iz Rivervuda u Australiji (Novi Južni Vels), piše nam 67-godišnji penzioner Stevan Mijok, gde je došao 1969, a pre toga radio je u Novom Sadu. Krsna slava mu je Sveti Arhangel ili Aranđelov dan.
Kaže da je "pravoslavne, srpske vere i ispovesti". Sin je pok. Velinke, rođene u Kovilju u Bačkoj, u porodici Mijok koji su oduvek bili pravoslavni Srbi i oca Ivana Kalmana iz Slavonije, koji je, tvrdi Stevan, takođe bio pravoslavne vere.
Prezime Mijok spomenuli smo ove godine kada smo odgovarali čitateljki Sofiji Miočinović, iznoseći pretpostavku da je ono jedan od razvojnih oblika ovog drugog, naglašavajući i to da ovo, odnosno ova prezimena i njihovo zagonetno poreklo zaslužuju opširnija istraživanja, što smo zbog oskudnosti prostora naše rubrike, morali ostaviti za neku drugu priliku.
Eto, povoda da kažemo još koju reč o Mi(j)ocima, Miokovićima, Miočinovićima i inim ovog korena. Najstariji spomen iz koga smo izveli dokaz o poreklu o Miočinovića i Mi(j)oka, nalazimo u "Staroj Crnoj Gori" Jovana Erdeljanovića koji govori da je "nekad" u Ržanom Dolu, u plemenu Cuce, u Katunskoj Nahiji, prvobitnom jezgru Crne Gore živelo bratstvo Miokovljani o čemu je ostao trag u jednom toponimu njihovog starog sela - Miokova Kruška.
Pri tom, svakako da ne može biti slučajnost što se u naselju Kućišta u istom plemenu, Cuce, sačuvao naziv Miočeva Rupa (kraška vrtača s otvorom koji je načinila ponornica). Ovo i još neki drugi stari nazivi su tragovi starijih bratstava koja su istisnuli noviji naseljenici Brajkovići.
Za Miočevu Rupu se vezuju familije koje su se prezivale ili su ih zvali Kokore odnosno Kukorače, u značenju, prema ovom etnologu, od "srpskih naziva kokorav/kukorav" - kudrav, kovrčast a bili su poreklom od nekadašnjeg kneza Šćepana Ivanova ili Ivanovića. Erdeljanović, međutim, ovde ne spominje Miočinoviće.
Tragajući naišli smo i na podatak da je u selu Vržerala u Livanjskom Polju, u istraživanjima M. Petrića, zabeležena katolička (hrvatska) porodica Mioč odnosno Mijoč koja nije znala odakle su poreklom. Bilo ih je 1741. u Grgurićima (ne znamo koje vere) a Jevto Dedijer ih, početkom 19. veka navodi u Počitelju kao doseljenike iz Broćna.
Najraniji spomen ovog prezimena je sa ostrva Pašman, iz sela Banj u kome su zapisani 1695: ako su to direktni - već pokatoličeni ili ne - potomci Mioča ili Mioka/Mikovljana iz Crne Gore, njihova seoba je, znači, mogla početi u 17. veku.
Prema "Leksiku prezimena SR Hrvatske", na osnovu popisa stanovništva 1948, najviše na prostoru nekadašnje Vojne Granice, bilo je u stotinak naselja Mi(j)oka, Mi(j)oča, Mi(j)okovića, Mi(j)očinovića i Miočevića. A već u Šajkaškoj, nalazimo Mi(j)oke i Mi(j)okoviće još od kraja 18. veka.
