U srpskom Las Vegasu

Šabac je imao još jednu nadaleko čuvenu razonodu - kockanje. Ona je tako opasno zavodila čestite varošane, da je još 1844. gospodar Toma Vučić-Perišić morao Šapčanima da pripreti kaznama zbog njihove pasije.

U Šapcu se pre Prvog svetskog rata pojavila igra "trange-frange", gde od tri igraće karte, položene licem nadole, kockar mora da pogodi koja je "dama". Pošto uveri mušterije da je "dama" tu, prevarant počne brzo kartama da menja mesto, ali je do tada "damu" već neopazice zamenio drugom kartom, tako da je nemoguće pobediti u ovoj igri, osim u početku, kada se privlače naivčine. Igra je alarmirala štampu: "Lakoverna seljačka mladež hvatala se ko štiglic na lajmu, i poslednji je marjaš dala. U poslednje vreme trango-frango je tako rasprostranjen da nema vašare gde ih nema". Igralo se i u Gradskom parku "na propast mladeži, jer većinom kocka mladež od 14 do 18 godina i većinom đaci".

Strast je ipak bila prejaka: šabački kockari su tada smislili da četiri igrača stave na kafanski sto po parče šećera, pa na čiji komad najpre sleti muva, taj odnosi polog.

Milorad Pavlović Krpa, profesor Univerziteta, dobro se sećao kocke u svom rodnom gradu:

"Bila je to jako odomaćena navika. Oko kockarskog stola iskupljali su se svi Šapčani - trgovci, zanatlije činovnici, naročito ovi poslednji. Njima je, pored službe, kockanje bila najprijatnija i najlepša zabava". Šabačke kockare od kraja 19. veka pominjao je i Dobrica Milutinović, mnogo pre no što je postao bard srpskog teatra: "Posle predstave vrlo često zalazio sam među te otmene kockare. Munuo bi mi neki od njih, naročito Paranos, pedeseticu ili stotinarku u džep: 'Evo ti, mladiću, kupi odelo'. A za te pare se moglo kupiti dobro odelo".

Kockarima je bio strah i trepet načelnik okružni Anđelić, za čijeg je načelnikovanja i ponikla ona "čivija" o kockanju sa šećerom. "Kocka je uhvatila korena naročito među mlađim svetom, nažalost, među inteligencijom", uzbunjivala je duhove šabačka štampa. "Kocka se po celu noć. Naročito se ističu dve-tri kafane, koje, nažalost, po svom položaju treba da služe za primer".

Ova zanimacija se vremenom legalizovala, a i modernizovala. Pre osam decenija u Šapcu su se pojavili i prvi slot-aparati. U to doba, Šumadijom je harao razbojnik pod nadimkom Koreja, pa je narod automatima dao ime - "koreja aparati".

Pišući kako su oni dospeli među Šapčane, štampa je tumačila i otkud nadimak: "U Šabac je došlo pet stranaca koji su po većim hotelima postavili aparate za igranje - kocku: ubaci se dinar, a dobije se izvesna suma novca, ali dobici takvi su da čovek po 10 dinara ubaci, pa ili će dobiti 2-4 dinara ili ne. Dakle, aparati i njegove gazde dobijaju" Godinama su, međutim, "koreje" po Šapcu neometano pljačakale naivčine, a aparati su uvek radili pod patronatom neke "humanitarne ustanove".