Svadbeni običaji: Crne venčanice i krvave košulje
Srpske svadbe oduvek su bile čisto rasipanje para, pogotovu vojvođanske, pa kad je do Marije Terezije svojevremeno stigao glas koliko Srbi troše na ova veselja, carica je bila šokirana. Izdala je dekret kojim je utvrdila maksimalnu sumu novca koja se na ovo može utrošiti.
Ali, ni to nije sprečilo domaćinske kuće da se utrkuju ko može više i bolje. Od proševine do rođenja prvog deteta, trošilo se i šakom i kapom.
Crvene paprike za sramotu
|
Za Vojvodinu, kao i centralnu Srbiju, karakteristični su i običaji, čije značenje ponekad ni etnolozima nije najjasnije. Vesna Marjanović, načelnik Odeljenja za proučavanje narodne kulture u Etnografskom muzeju, kaže da se tokom svoje karijere susretala sa mnogim neverovatnim, čak i komičnim običajima.
- Mnogi ne veruju kad im kažem da su neveste na ovim prostorima prvi put obukle venčanice tek početkom prošlog veka. Do tad su se udavale u svečanim nošnjama. Prve venčanice stigle su sa Zapada i verovali ili ne bile su crne boje. Ova boja tada je smatrana najelegantnijom. U Etnografskom muzeju u Novom Sadu sačuvan je jedan primerak - kaže Marjanovićeva.
Bilo je u srpskim svadbenim običajima i pravih smicalica. Kad prosci dođu da mole za devojačku ruku, znali su odmah da su džaba došli ako neko od domaćina okrene čašu naopaku il' ne primi jabuku sa dukatima...
- Ako devojka pristane, na njenoj kući prosci su ostavljali znak upozorenja za ostale zainteresovane. Cveće ili peškir koji se vijori bili su znak da tu nemaju šta da traže. A ako bi slučajno već isprošena devojka pošla za drugoga, uvređena familija bi preko noći celu njenu kuću i imanje zasula perjem iz jastuka...
Mladima koji su u rodu do devetog kolena bio je zabranjen brak. Interesantan podatak je da momku i devojci nije bilo dozvoljeno da se venčaju ni ako se isto prezivaju, bez obzira na to što nisu u srodstvu.
Kad se venčaju i mlada dođe pred mladoženjinu kuću, vladalo je verovanje, da će roditi muško dete ako joj svekar odmah pritrči i doda joj muško dete (nakonjče, šljapavče, uskutnjače) i pomogne joj da siđe iz kočija. Od kočija do kućnog praga prostiralo se belo platno po kojem je nevesta gazila. Pre praga je morala da stane, pa su je svekar ili novopečeni suprug preko njega prenosili.
Zatim mlada baca sito, služi svekrvu, otvara šerpe na šporetu da bi bila dobra domaćica...
Kad se sijaset običaja u mladoženjinoj kući završi, mladenci odlaze u sobu o čija vrata svekrva razbija čašu ili tanjir. Ujutru je dolazila po tragove krvi... Etnografski muzej u Novom Sadu čuva jednu zlatom ukrašenu i krvavu mladenkinu košulju!
