ROSIĆ

Pre nekih mesec i po dana, stiže nam mejl: "Da li mi možete pomoći da otkrijem svoje korene. Ja sam Rosić iz Bijeljine i slavim krsnu slavu Svetog Luku. Hvala!" Pošto o Semberiji i Rosićima (uopšte) ima ponešto podataka, a verujemo da će svima koji imaju takvo prezime i navedenu slavu biti drago da pročitaju nešto o familiji takvog prezimena.

Nevolja nas je, međutim, sačekala već u prvim koracima: u solidnoj monografiji o Semberiji (rađenoj šezdesetih godina) iskusne etnološkinje pok. Radmile Kajmaković (još i semberske snahe), u 25 istraženih naselja, među više stotina sadašnjih i, što je još vrednije, ranijih prezimena - Rosiće nismo našli ni u jednom! Razlog bi mogao biti dvojak:

Prvo, koleginica nije obuhvatila i sam grad Bijeljinu ili, drugo, da se čitaočeva porodica davno iselila iz ovog kraja pa je nisu baš upamtili. Osim Zvorničko-tuzlanske eparhije, u Bosni je, krajem 19. veka, Rosića bilo u 18 parohija - što, kako smo to već isticali - može da znači i bar tri puta toliko naselja, a slavili su sedam raznih krsnih slava, ali ne i Lučindan, najčešću slavu porodica rovačkog plemena.

Znajući pouzdano da Rosića ima u "erskom" delu Srbije, pronašli smo ih u selima Branešci, Mokra Gora, Negbina i Ojkovica - ali ni ovde ne slave Sv. Luku, a radi se i o tri, bar poznatim poreklom, sasvim različite familije!

Jedni su, uopšteno, "iz Bosne", drugi, za koje se upravo kaže da su dobili prezime po "babi" Rosi (rođenoj Kostadinović), a udatoj za nekog Bogojevića iz Arilja i treći, starinom od jedne velike i imućne stočarske porodice nepoznatog prezimena iz staro-srpskog crnogorskog plemena Mataruge koja se pre nekih, sada oko 300 godina, najpre naselila kod Pljevalja i tu stekla, zbog nečega, podsmešljivi prezimenski nadimak Muniguzi pa se, zatim, od nje razrodilo bar još petnaestak raznih novih porodica.

Naravno, nije isključeno da se jedan ogranak odvojio i prešao u Bosnu, odakle su, opet, neke porodice otišle niz Drinu, u Posavinu, tačnije i u samu Bijeljinu, a neke prešle na Zlatibor.

Pretpostavke, da kažemo naučnije, možemo zaokružiti i rešenjem o krsnoj slavi. Našim dugogodišnjim istraživanjima brojnih porodica i njihovih slava, došli smo, naime, do zaključka da, u srpskom narodu čvrsto ukorenjeno shvatanje da se slava menjala samo u izuzetnim slučajevima, u dosta slučajeva jednostavno ne potvrđuju činjenice.

Nekad su bili u pitanju opravdani - egzistencijalni razlozi (menjali slavu - čuvali glavu) zbog, na primer, ubistva pa i samo ozbiljnijeg zameranja Turčinu - ili i drugoplemeniku, pa krvne osvete i drugih opasnosti, a nekad i iz pragmatičkih, ekonomskih ili socijalnih razloga ("pribijanje" uz drugo pleme ili bratstvo, ili u slučajevima domazetstva i slično).