Celo selo protiv đavola i vampira
Kada se skrene levo od Železničke stanice u Vranjskoj Banji i prođe mahala Đelinci koja pripada Bujkovcu nailazi se na selo Korbevac koje se uglavnom pruža pored istoimene reke i na okolnim brežuljcima. Žitelji su oprezni, dočekaće vas sa podozrenjem, lako sklapaju prijateljstva, ali ih i lako raskidaju.
"Ljuti smo kao paprika vezenka, a kad treba dobri kao blaga rakija. Planemo za čas, dođe do tuče, a sutradan kao da ništa nije bilo, sedimo i pijemo pivo zajedno", počinje priču o selu Vlada Stamenković Alalajka, penzioner.
"Nekad po pesmi i veselju, nekad po kavgi, a najviše po lakrdijama. Naša Krpejska familija slavila je Svetoga Savu i obavezno je dolazio pop da očati i preseče kolač. Dođe konjem, zaveže ga za direk pred kućom i traži odmah da mu se da seno da malo zajede. Preko konja bile su prebačene bisage koje su se punile svinjskim suvim mesom, sirem, jajima. Tada se nisu davale pare. Pop uleže u kuću, poče da čatoslovi i kadi po sobi, a moj deda Dušan izađe, božem, da dopuni bisage. Poneo jaja, a vadi suvo meso i stavlja u pazuhe. Vide ga pop kroz prozor i nastavi da poje: "Sjati mučenici vi što stradatesja, ej Dušane ostavi malo suvog mesa i za meneee, aleluja, aleluja...", priča Vlada Alalajka.
Selo je poznato i čuveno po bajarkama ili kako ih žitelji zovu vražaricama. I dan-danas meštani mnoge probleme rešavaju bajanjem.
"Cveta je bajala za stoku, da je zdrava, muzna. Baba Sofija, pa njen unuk Miki bajali su da oteraju strah. I to uspešno, mnoge su spasli jer kad im uđe đavo u dušu samo što ne presvisnu od muka. Olga je bila spas za jednomesečiki. To je kad neko u familiji umre, a najbliži rođak je rođen u isti mesec. Ako se ne prebaje kako treba, verovalo se da će da umre i on. Jednomeseče bi došlo kod Olge ona bi ga izmerila i isekla trn od divlje ruže koliko je visoko. Trn bi jednomeseče stavilo do mrtvaca i vikulo: "Evo ti trn da mene ne uzmeš!" Posle sahrane na sofri nije smelo ništa da pije niti da jede", priča Milan Veličković, vodeničar.
"Bajalo se za ženidbu, jedino nije za nerotkinje. Na njih su vradžbine bacali pojedini Korbevčani, u šljivacima uz drvo, a da li su bili uspešni ne sećam se", dopunjuje, kroz smeh, Dika Jovčić.
Korbevčani su se bojali mrtvaca, posebno da se ne povampire.
"Kad bi umro neko bližnji verovalo se da kad ga oplakuje rodbina suze moraju da mu padnu na lice kako ga ne bi sanjali", ističe Marina Jaćimović, profesor književnosti.
|
Za čas se smire
|
"A kad se Keva Jovčić povampirila spasiše selo Stana Đorđina i komšika joj Nikoleta. Odoše na grob, uzedoše zemlju i baciše je kroz šuplje bukovo drvo u reku. Pa da su sigurne napuniše čarapu sa peskom i posipaše grob. "Da se ne pojaviš više nikud u selu", govorile su i krstile se", priča Dika Jovčić.
Korbevčani za sebe kažu da su čuruk ljudi, preke naravi.
"Bilo je ubistava, doduše ne mnogo, ali svađa i tuča koliko hoćeš", priča penzioner Dragoljub Antanasijević Pejko.
"Jedno nam nije jasno, ni nama, kada se napijemo ne treba nam povod za svađu. Dovoljno je da se pogledamo i da jedan kaže: "Šta, bre, buljiš u mene?" Od toga počne, pa krenu psovke, od prvo koleno do tanjira iz kojeg se srče supa i sevne pesnica. E, tad, opet da se čudiš. Svi se družimo, zajedno pijemo, a kad dođe do tuče nikom nije jasno kako se podelimo ko će je na koju stranu. Pre nekoliko godina, na Badnje veče u porti crkve takvo je batinjanje nastalo da od tada ne palimo više badnjak. Batinjanje je bilo od crkve do asvaltni put, oko kilometar dužina. Zimsko vreme, blato po putu, udri ko koga stigne. Kad izađosmo na put i dograbismo motke i tarabe počeše i glave da pucaju. Jedva se umirismo jer samo što neko ne pade mrtav. Sutradan tajac, tišina, svi kao pokisli vrapci, ćutimo. Dan-dva i eto nas opet u prodavnicu, naruči jedan turu, naruči drugi i nastane zezanje kao da ništa nije bilo..."
Za čas se smire
- Korbevčani jesu preke naravi, za čas planu, za čas se smire. U suštini su dobri ljudi, dolaze u crkvu, pomažu, poštuju veru i tradiciju - ističe Bora Veličković, mesni paroh.
