Obrenovići pogazili reč

Prošlo je ravno 185 godina od kada su se smederevska i požarevačka nahija digle na oružje protiv raspusne samovolje Miloša Obrenovića. Nezadovoljni postupcima knjaževih činovnika, pobunjenici su za vođu bune izabrali Miloja Popovića zvanog Đak, sveštenika koji je to ime zaslužio i zato što je jedno vreme bio pisar kod vojvode Vujice Vulićevića.

Nemilosrdan prema protivnicima: Knjaz Miloš Obrenović

Knjaz je protiv buntovnika poslao komandanta svoje garde Tomu Vučića Perišića. Do sukoba je došlo na Oplencu, u zimu 1825. Đakovi ljudi su do nogu potučeni, a on teško ranjen. Uspeo je da pobegne u Mokri Lug, gde je uhvaćen i doveden knjazu u Hašan-Pašinu Palanku.

Samo se Turci radovali

Kada je Gavrilo Popović stigao u štab pobunjenika, Miloje Đak, trgovci, kmetovi i sveštenici upitali su ga u jednom trenutku šta rade Turci u Smederevu. Na to je on odgovorio "da se vesele i vrlo raduju srpskoj večitoj nesreći" i to ne samo u Smederevu "već i po svim gradovima po Srbiji i u svem carstvu".

Zna se da je ubijen, ali su prave okolnosti njegove pogibije bile obavijene velom tajne sve dok nisu pronađena nova svedočanstva učesnika te, u istoriji poznate Đakove bune.

Najdragocenije su bile beleške Gavrila Popovića, svinjarskog trgovca iz Smedereva, koje je sačuvao njegov sin Dimitrije Gajičić. Ovi događaji su izbili na videlo tek šest decenija docnije, kada je Gajičić maja 1884. poslao očeve beleške o Đakovoj buni knezu Aleksandru Karađorđeviću, koji je tada bio u Temišvaru.

Naime, dugo se nije znalo da su se pre sukoba pobunjenici obratili knjazu za oproštaj. Njihovu deputaciju je predvodio Gavrilo Popović. Kada je Đakova vojska razbijena, on se vratio kući, i u rukopisnim memoarima pod naslovom "Beleške" opisao svoju ulogu u revoluciji Miloja Đaka i svoj odnos prema knjazu Milošu.

Navodeći da se "u selu Karađorđevom Topoli bilo okupilo preko 28.000 ljudi", kaže i to, da ga je vest o buni zatekla u Beogradu "gde se trefio trgovine radi". Kada se 15. januara vratio kući u Smederevo "prizove ga obštestvo smederevsko i kažu mu da ode Miloju Đaku i od zla namerenja ga odvrati".

U Topolu je Gavrilo krenuo dan docnije sa pratiocima Florom Atanackovićem i Nikolom Ljotićem. Dok je išao ka Topoli, sretao je "množestvo naroda koji hrle Miloju Đaku" i on ih je molio "da se prođu što su započeli i da se vraćaju kući da rade i da ne dangube".

Savetovao je da se seoski kmetovi dogovore da pišu gospodaru Milošu, jer "može biti da on i ne zna šta rade knezovi, porezdžije, aračlije, čibukčije i panduri".

U Topolu je, prema belešci koju je ostavio, smederevski trgovac stigao 18. januara. Već sledećeg dana se u kući nekog Andre sreo sa Milojem Đakom gde mu je rečeno "da je gospodar Miloševo nasilstvo gore od Turaka i da sa narodom nemilosrdno nastupa".

Znajući da gospodar Miloš nikome ne prašta, Gavrilo Popović ih je posavetovao: "Pišite mu pokorno i lepo ga molite, da ste se od veće muke digli nego pod Turčinom kad ste bili, pa ga molite da vam oprosti koji ste se ovoliko skupili, i vratite narod nek ide svak svojoj kući da se prođu toga namerenja što su počeli."

Kad je sve to izgovorio "jednima je vrlo povoljno bilo, a drugima sasvim nepovoljno", nakon čega mu je Miloje Đak kazao da je stiglo jedno pismo od gospodara Miloša iz Kragujevca koje će se pred narodom pročitati više Karađorđevog vinograda.

U njemu "gospodar Miloš lepo moli narod i Miloja Đaka da se prođu tog postupka" i da će on to sve lepo urediti tako što će "sve one zločince kasirati koji je od nji narod nasilija imao, da će kmetove namestiti koje narod izabere i da nećedu onako težak kuluk imati, kao što su imali, da će im se od poreza i arača olakšati i u napredak ako bi kome kakve tegobe bilo, da može slobodno k njemu ići i tegobu izjasniti".

U Popovićevoj belešci stoji da ga je Miloje Đak poslušao, ali kad je raspustio vojsku i kad su svi pošli svojim kućama, Toma Vučić Perišić je sa svih strana udario na njih "i tako je učinio sa narodom da se teško opisati može".

Pismo knezu Aleksandru

U pismu koje je Dimitrije Gajić poslao knezu Aleksandru stoji: "Sa svakom učtivošću podnosim Vašoj Svetlosti izvod iz života moga pokojnog oca o revoluciji Đaka Miloja. U prepisu veran sam bio, a ostalo što se tiče odnošenja mog pokojnog oca i pokojnog knjaza Miloša za privatne stvari izostavio sam, premda bi se videlo kako je knjaz Miloš sa mojim ocem postupao i kako ga je upropastio, ali pošto sam ja smatrao da je sve to privatna stvar i ne prinadležni istoriji, to sam sve drugo izostavio."

Popović piše: "Silni ljudi onda je poginulo i Đaka rane u levu nogu više kolena, razbije mu kuršum debelu kost, ali zato opet pobegne i onako ranjen dođe u selo Mokri Lug blizu Beograda." Gospodar Miloš je 24. januara s vojskom i pratnjom došao u Hasan-Pašinu Palanku. "Miloja Đaka" - piše Popović - "odoli bol noge te nije mogao dalje ići i zato ga uvate u Mokrom Lugu i donesu ga u platnu gospodaru istog dana".

Upitavši ga zašto je udario na njega, Miloje Đak je kazao: "Gospodaru, ja vidim da živeti neću, i reći ću ti sve pravo, koliko god ti narod globio, toliko tvoja braća dva puta, koliko god braća tvoja, toliko tvojim knezovi, porezdžije, aračlije, čibukčije i panduri tvoji hiljadu puta gore nego subaše što su radile, a zapovesti si izdao da se niko potužiti ne sme."

Na to mu Miloš rekne: "Đače, ja od svoje strane opraštam ti život, i eto ti moj najbolji hat da ga uzjašeš, ja ću vojsku uparaditi i da te gađaju, a ti pusti hata koliko može trčati pred vojskom, pa ako te iznese živa, da ti je prost život."

Tako je i uradio. Uparadila se vojska, podigli su ranjenog Đaka na konja, on pusti dizgine koliko igda može i sva vojska ispali plotun u vetar. Kad je to video knjažev brat Jevrem, uzjahao je konja, potrčao, sustigao Miloja Đaka i iz pištolja ga ubio, a potom na kolo bacio.