Mašinovođa sa belim rukavicama
Već pola veka, Železnički muzej je hram kulture i stvaralaštva brojnih generacija železničara i čuvar uspomena. Osnovan je 1. februara 1950. u sastavu Ministarstva železnica. Prva stalna postavka otvorena je 30. aprila 1953. pod nazivom "Kroz istoriju Jugoslovenskih železnica".
Do danas je stalna postavka nekoliko puta menjana. Muzej poseduje više od 40.000 predmeta. U istorijskim i umetničkim zbirkama, postoje mnogi zapisi koji govore o tome kako su vozovi i železnički saobraćaj izgledali u vreme kada su u Srbiji nastali.
Branimir Pavković iz Železničkog muzeja kaže da su prva putnička kola na beogradsku stanicu stigla oko 20. avgusta 1884. Tadašnja štampa donela je vest kakvi su bili ti vagoni. "Beogradski dnevnik" posebno je o tome pisao:
|
Tarife za mazge Postojala je i spuštena tarifa za vojna lica, koja su plaćala polovinu cene karte. Posebne tarife postojale su i za salonska kola, putnička privatna kola, kola za bolesnike, zatim za putnički prtljag, pse, karuce i ostala vozna sredstva, za konje, ždrebad, mazge koje se prevoze putničkim vozom, pa i za nosače. |
"Kola prvog reda iznutra su od najfinijeg crvenog pliša sa teškim zavesama na prozorima. Zavese su obeležene sa SDŽ (Srpska državna železnica). Na podu se nalaze teški zastori. U svakoj kabini na vagonu nalazi se po jedan grejač. Ove sprave nema na austrijskim i ugarskim prugama. Sastoji se u tome da se vučenjem na levo ili desno može soba zagrejati ili ohladiti. Dalje ima ventilatora, vrlo vešto načinjenih lampi, da izgledaju da sjaju kao sunce sa tavanice. Imaju sobu za toaletu sa umivaonikom i ogledalom. Vagoni drugog i trećeg reda su isto tako divni, samo što su iznutra od fine kože mesto pliša. Uopšte sve je to tako namešteno da izgleda da je čovek u kakvoj bogatoj kući u prestonici."
Putovalo se tada u posebnim toaletama. Jedna ženska haljina sve zajedno sa pelerinom i mufom koji je služio za grejanje ruku zimi, i sada se može videti u muzeju. A kodeks oblačenja važio je i za radnike na železnici.
- Železničari su svi odreda nosili uniforme i sablje, kao i carinici. Na snazi je bio propis da mašinovođa mora da bude pedantan. Kada bi dolazio na smenu, morao je da preuzme lokomotivu u belim rukavicama - kaže Pavković, kome su i deda i majka i radili u srpskoj železnici.
Visoku cenu karte pravdao je savršeni red i poseban ugođaj putovanja. Postojale su olakšice, ali i kazne. Deca od tri do 10 godina plaćala su polovinu cene. Ali, ako se neko u vozu nađe bez karte plaćao bi kaznu od 7,50 dinara što bi bilo ravno ceni 50 kilograma pšenice u ono doba.
