Avet sa petokrakom
Zlatokop je upamćen u južnoj Srbiji kao vampirsko selo. A, ceo događaj desio se početkom 1994. godine. Jovan Trajković, ubica vampira, završio je i na sudu zbog vampirske istrage, ali je preživeo pravi pakao dok se nije rešio bede.
I pop pobegao
|
- Desilo se to uoči Poklada. Umre Čeda, vojno lice, kuća gore na brdo, pozvaše me njegovi da ga preteram do groblja na traktoru. Nije bio ni prvi ni poslednji, do tada sam oko 40 prevezao do večna lovišta. Naduo se Čeda, ne može sanduk da se zatvori i uzedoše neki konopac pa ga vezaše da mi ne ispadne putem. Završi se sahrana, teram traktor preko polja i vidim kroz nedelju dana visi deo konopca vezan otpozadi. Od tad poče vampirska kalamutnica (zavrzlama). Raznese se glas po selu da se Čeda
povampirio. Ko je proneo glas, ni seoski pop Ljuba nije mogao da protumači u njegov časloslov - priča Trajković.
Selo je danima bilo u strahu, ljudi su preduzimali sve mere da kuće zaštite od Čede vamipra.
- Ono je trebalo da se vidi, dođe autobus iz Vranje pun sa Zlatokopčanima, izlaze i beže kućama i to u pet sati popodne. Zatvaraju se kapije, stavljaju glogovo granje i beli luk na ulaznim vratima, na prozorima, pored kreveta. A, ono kao za inat, kad dođe gluvo doba i buljina zahuka, celo selo napuni gaće. Kučići laju po dvorištima, secaju lanac, podaviće se. Na tavanima lupnjava kao da neko igra čoček, škripe kredenci, neki čudan zvuk kao da se miševi među sobom dave. Po zidovima kao da nešto lazi, grebe, misliš skida malter. Čeda vampir nikog nije ostavljao na miru. Pa, ni stoku. Krave muču, a ovce bleju i dobiju stres, trče u krug kao zalude Marije. Stanoje, seoski ovčar, od straha pobegne na vrh štale, stavi niz belog luka oko vrata, u ustima drži tanku glogovu granu i tako prenoći gledajući u mesec da li će da se pojavi Čeda ili ne - nastavlja priču Trajković.
Čeda je njega najviše pohodio, nadao je viku, pročulo se po Vranju i javnost Srbije se digla na noge.
- Dođu, pitaju, snime i beže dok je dan. A, u meni jedna duša. Molim, kumim: "Aman, bre Čedo, vojno lice si bio, komunista, nisi verovao u Boga, aman, bre, đavole što se pretvori u vampira". Spavao sam na spratu, žena mi pobeže kod svojih u drugo selo. Ja ti naberem glog, trnje, pa ih naređam preko ćebeta kojim se pokrijem. Samo mi se oči vide. Bodu trnja, spavam kao zec, minut-dva, pa otvorim oči, gledam i čekam. Poče Čeda da me zaobilazi, šunja se po dvorištu, na tavanu - priseća se Trajković svojih muka.
Dobio je poziv i od sudije za prekršaje zbog sumnje da je izazvao uznemirenje meštana Zlatokopa.
- Ma, kakva kazna, ja sam se borio da spasim dušu i to je sudija shvatio. Vratim se u selo i rešimo da se Čede kurtališemo, a sve u dogovoru sa starim babama. U gluvo doba odosmo na Čedin grob: Draga, sekretar mesne zajednice, Dane Roče, unuk Čedin i ja. Ponesosmo flašu sa rakijom, beli luk, glogovo granje, vunicu za pletenje, najviše u crvenoj boji, i neke igle. Popismo na Čedin grob, od straha doterasmo do dva prsta od dna flaše, ja ostadoh gore, a na ona moja tri junaka naredih da se spuste u Moravu, zagaze u vodu i oni bace sve one džidža midže što smo poneli. Kad krenuše da krekaju žabe, toliko jako iz pameti da te isteraju. Mora da ih terala neka velika muka. Moji junaci beže iz vode, ne mogu da ih stignem putem. Sastavismo se nekako u centar sela, vičem: "Gde je flaša sa rakijom?", oni ćute. "Lele, da je nije Čeda ukrao", i pobegoše.
"Čekajte, bre, Čeda se pretvori u žabu i odnese ga Morava", derem se. Tako i bi. Kurtulisasmo se od vampira, selo otvori kapije, kučići se smiriše i ljudi ponovo počeše da šetaju i piju pivo pred prodavnicama - priča Trajković u jednom dahu.
Zlatokop kao prigradsko selo, smatra Trajković, moglo bi, i te kako, da pomogne vranjskoj turističkoj ponudi.
- Samo je potrebno da se napravi jedna prostorija od dasaka pored groblja, pored nje Čedina statua od bronze u oficirskoj uniformi sa sve petokrakom na glavi i ono što su meštani koristili da se odbrane od njega. Kad dođu turisti da vide njegov grob, posete obalu Morave i čuju žabe i možda prepoznaju Čedu. I, sve to da plate.
