Čuvenu rusku "Slavjanku" nadahnule majke srpskih ratnika (2): Na Berlin uz Vasjin marš

"Slavjanku", kompoziciju nadahnutu Srbima, štampao je Vasilij Ivanovič Agapkin u 100 primeraka. Na omotu iz 1912. prikazana je Srpkinja u narodnoj nošnji, onako kako ju je zamislio ilustrator, koja ispraća svog čoveka dok u pozadini, ispod balkanskih gora, čeka stroj da im se saborac pridruži.

youtube.com/ Bartje Bartmans

 

Pošto je Prvi balkanski rat već visio u vazduhu, a Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora potpisale savez, Agapkin, oduševljen nadolazećom slobodom za pravoslavne hrišćane, odlučuje da marš umesto samo Srpkinjama posveti "svim slovenskim ženama".

Ubrzo je snimljena ploča, pa se slava Vasjinog marša širila munjevito i obuzimala duše taman na vreme da ih pozove u Prvi svetski rat. Orkestri sviraju, pukovi jurišaju i ginu. Ispevavaju se prvi stihovi uz tu melodiju. A onda, revolucija, slom, bratoubilaštvo. Ista melodija, različiti stihovi. Crveni prete belima, a beli crvenima.

Vasja je odlučio da bude krasnoarmejac. Razloga za ogorčenje imao je mnogo. Majku nije zapamtio, umrla je sa detetom u stomaku u bedi i od bede. Otac je bio burlak i konopcima vukao šlepove rekama, jer tako je gazdama bilo jeftinije, sve dok neki trgovac splav nije toliko pretovario da je mučeni Ivan po završenom poslu primio pola rublje na oderani dlan i legao na travu. Više nije ustao.

Vasju i braću podigla je maćeha, dobra duša. "Podajte, Hrista radi", pred crkvama je prosio Vasja sa familijom pre nego što je upoznao trubu, a do kraja maćehinog života slao joj je i poslednju kopejku koja bi mu pretekla. Za školovanje i muzičku karijeru posle revolucije novac više nije bio neophodan. Međutim, njegov marš postao je nepoželjan, budući da su ga pevali Belogardejci, ali ne i zabranjen. Čak se proneo glas da je streljan zbog monarhističke kompozicije. Ali, Agapkin je tih godina bio šef mehanizacije u groznom NKVD-u, čiji su policajci pod šubarama sa zelenim obrubom ulivali više straha nego njihovi naslednici iz KGB-a, kada je tajna služba preimenovana.
I tako sve do 22. juna 1941, kada su nemački tenkovi zaorali stepu do Moskve.

Praktični Staljin brzo je prihvatio svako patriotsko znamenje, vratio odlikovanja iz carističkog perioda koja podsećaju na slavu i stare pobede Rusije. Agapkin je postavljen za načelnika svih duvačkih orkestara Crvene armije, a njegov marš inspirisan srpskim ženama i njihovim muževima postao je toliko neophodan da je Staljin trpeljivo saslušao "Prašćanije Slavjanki" 7. novembra 1941, kada su sa parade na snegom obeljenom Crvenom trgu sibirske divizije, i tenkovi na kojima se još ni boja nije valjano osušila, promarširali pravo u moskovsku bitku. Orkestrom je dirigovao niko drugi do Agapkin, kome su se đonovi zamrzli za tlo, pa se jedva otrgao da ga ne pregazi paradni stroj konjice.

Tokom ratnih godina parade se više nisu održavale, ali je Staljin slušao marš o Srbima sa radija i u koncertnim dvoranama, kao što su se krasnoarmejci hrabrili tom melodijom u rovovima.
Onda je došao 24. jun 1945. Krasnoarmejci pod kremaljske zidine u tišini bacaju 200 zaplenjenih nacističkih zastava. Maršal Žukov, komandant Parade pobede, prima raport i penje se na binu Lenjinovog mauzoleja. Strojevi u stavu mirno pozdravljaju himnu SSSR, da bi potom 1.300 duvača "Prašćanijem Slavjanki" označilo početak defilea.

U tim krvavim godinama Agapkinov marš dobio je novo značenje. Zaboravljeni su davni ratovi, panslavizam i bratoubilaštvo u revoluciji. Crveni i Beli slili su se u jedno, na Agapkinovu melodiju ispevali svoje pesme: "On je pred Moskvom stajao '41, a '45 koračao na Berlin... I ako u pohod zemlja pozove, za kraj naš rodni, mi svi poći ćemo u sveti boj".

Ruski vojnik prihvatio je za svoj Srbima posvećen marš Agapkina, koji je preživeo sve istorijske mene. Danas orkestri "Prašćanijem slavjanki" ispraćaju brodove i vozove, ali u njima, slava Bogu, više nema putnika za front. Na to podseća samo spomenik slavnom maršu nedavno podignut u Moskvi na Beloruskoj stanici, odakle se nekada polazilo u susret neprijatelju.