Dogovor o ustanku
Sali-aga, po zlu poznati Rudnički bik, je naređivo, pa su nesrećne srpske devojke i neveste u kolu kolale, i pevale pesme gnusne za srpsko uvo, pisao je hroničar tog vremena, s početka 19. veka, Konstantin K. Nenadović, navodeći i te stihove: "Sad dolazi Sali-Aga, Sali-Aga, dika naša, progovara Sali-Aga: sad mi duša bajram (praznik) ima, kad mi mlada kolo vodi."
Slično, a o drugim turskim kabadahijama, govori i narodna pesma "Hajdučka puška", u kojoj barjaktar Mujo najavljuje dolazak u srpsko selo: "Teško tome, kom na konak dođem, zaklaću vola ispod kola, i zaklati ovna ispod zvona, iskaću mu vina od tri leta, bez neveste večerati neću, bez devojke sam boravit neću."
Atentat na Rudničkog bika bio je odložen jer su se ustanici pobojali da će se Turci svetiti paleći letinu, pa da narod neće imati od čega da se hrani i ratuje.
Viđeniji Srbi su već u proleće 1803. počeli da se sabiraju i tajno da se dogovaraju o podizanju naroda na oružje.
Književnik Ljubomir Nenadović je ostavio svedočenje, prema kome je njegov otac, prota Mateja Nenadović, pripovedao kako je za Đurđevdan te godine išao u Sarajevo i tamo utanačivao sa uglednim bosanskim Srbima da u isto vreme dignu ustanak.
U sličnoj misiji su bili i Hadži Ruvim i Arsenije Galović iz Pive, koji su održavali vezu sa crnogorskim vladikom Petrom Prvim Petrovićem.
