Batine za nasilnog muža
Uvreženo je mišljenje da je položaj žene u vreme rađanja nove srpske države, u 19. veku, bio izuzetno loš, i da ona, budući najpre "vlasništvo" očeve porodice, potom i muževljeve, nije imala bilo kakvih prava. O tome su svedočili ljudi velikog autoriteta kao što je bio Vuk Karadžić, a takvo uverenje se kasnije prenosio sa kolena na koleno. Tek od kada su, u današnje vreme, pronađene i proučene presude iz vremena prvog gospodara Srbije Miloša Obrenovića, saznalo se da srpska žena nije bila potpuno bez zaštite u stvarima u kojima je zaštitu od države tražila, dok su sudovi uvek bili na strani dece.
Tući ženu je i te kako bilo kažnjivo, bar prema zakonu, ali je bilo zabranjeno i ženi da se ponaša nemarno prema kućnoj zajednici koja se smatrala najvećom vrednošću u mladoj srpskoj državi. Takvu zajednicu bilo je neophodno čuvati, pa sud jeste kažnjavao ženu koja bi je urušavala, ali je, iz istih razloga, i domaćin bivao osuđen. Kažnjivo, i to batinama, bilo je i "pred decom ružne reči govoriti".
Prvu presudu u korist supruge koja se potužila na muža siledžiju doneo je još davne 1828. Požarevački magistrat. Tada se sudijama obratila Cana, žena dućandžije Sime Jankovića, da je on bije "surovim i bezčelovječnim bojem", kako su to stručno sročili pravnici. Prednost za Canu u ovom slučaju bila je to što je muž "počeo na nju udarati, opominjući se prvašnje neke zalobe između nji" - pred komšijama, a komšije su, što baš i nije čest slučaj, ovoga puta bile rade da taj mučan prizor pred sudom potvrde. Sud je uspeo da ih pomiri, savetujući oboje da "u družeskoj ljubavi živu i ubuduće, ako bi se doznalo od komšija njini, da ipak Simo zlostvujući bude bezmerno bio svoju ženu, ili pak ona sama uzrok vražde njine bude, to onda ona strana do koje komšiluk posvedoči - žestokoj kazni podleći bude".
Sud vratio pobegulju
Požarevljaninu Jovanu Nikoliću je 1841. prekipelo kada mu se žena Marija "ne samo kao suprugu svome ne povinuje, no da i od njega odbegava i po okolnim selima kao bitanga skita se".
Marija "za opravdanije svoje ništa navesti nije mogla" već uprkos savetima i muža i suda "želi po svome proizvoleniju život i unapredak provoditi". Kako se vidi, ova žena nije podvrgnuta domaćim sredstvima prevaspitavanja, nego se muž obratio Primiritelnom sudu, ne bi li se uz pomoć kmetova uspešnije na ponašanje žene uticalo. Kada se videlo da Marija nije prihvatila uobičajeni red stvari niti savete suda, osuđena je na kaznu od 25 kamdžija, i da se mužu vrati.
Moguće je da je ova presuda ohrabrila i druge žene da u javnost iznesu svoje domaće nevolje jer se nešto kasnije, iste godine, pred istim sudom našao i neobičan slučaj Paune i Jovana Sure iz Renovca kod Požarevca. Pauna je prijavila Jovana, drugi muž, iz kuće je izbacuje, ali zadržava njene stvari - jednu kacu sa kojom se služi i jednu krmaču - "koju je ubio i potrošio".
Sud je, pre svega, udovoljio Pauninom zahtevu da joj muž plati 20 groša za "kiriju od kace", a 10 groša za krmaču. No, da bi zaštitio i ustanovu braka, zaprećuje Pauni i Jovanu "da ipak oboje zajedno družeski živu u jednoj kući Jovanovoj". Godinu dana kasnije, 1829, Beogradski sud je osudio i kaznio sa "25 batina po telu" Miletu Jovanovića iz beogradskog naselja Savamale, jer se sa ženom i decom "bezprestano svađa i tuče bez ikakva uzroka", ali je imao i kojekakve druge krivice, kao na primer, to što je "pandure naše psovao". Ovo su komšije Stevan i Milko osvedočili.
