Vreme jakog dinara: Rodoljubi u državnoj službi
Srpskoj trgovini, koja je po odlasku Turaka tek podigla glavu, život je najviše zagorčavao nedostatak novčanog sistema. Plaćalo se uglavnom grošem, ali se uz njega upotrebljavalo više od 40 različitih zlatnih, srebrnih i bakarnih moneta.
Roba je mogla da se naplaćuje u jednom novcu, a kusur prima u drugom, što je u dućanima i na pijacama izazivalo zbrke, ponekad i krvave glave. Vrednost dukata i drugog turskog novca je padala, pa su se Srbi okretali stabilnijim, austrijskim forintama. I tu je postojao nerealni, zvanični kurs prema kome se forinta menjala za 10 groša, i stvarni, "čaršijski" kurs, gde se dobijalo upola manje.
Ljubitelj preferansa
Poštenje Koste Cukića se pronosilo i pokolenjima ljubitelja kartanja. On je bio strasni igrač preferansa, o kome je napisao i priručnik, a za saigrače je birao samo ljude koji ne varaju. I dan-danas, kada neko "prljavo" igra preferans mogu se čuti stariji igrači koji ga upozoravaju: "Ili igraj po Cukićevim pravilima, ili ustaj i odlazi!"
Tako je šarolikost u monetama i složenom obračunavanju vrednosti rodila novo zanimanje, menjače ili sarafe. Oni su otvarali su neugledne radnjice na svakom varoškom ćošku, a posao je cvetao. Najpoznatiji saraf je bio Davičo Hajim, koji je radio za kneza Miloša Obrenovića a u Beogradu je imao menjačnicu još od 1816.
Novčanom haosu, koji je kočio uspon privrede, na put su stali napredni ekonomisti, a među njima posebno Konstantin Kosta Cukić, veliki stručnjak, vizionar i rodoljub. Pošto se založio da se 1868. usvoji prvi zakon o kovanju novca, prvo bakarnog, potom srebrnog, kao jedinstveno platežno sredstvo uveden je dinar, kako se srpski novac zvao još u srednjem veku.
Kosta Cukić i njegova supruga su važili za najkulturniji par u Srbiji. Gimnaziju je završio u Beču, a fakultet i doktorat u Hajdelbergu. Kako se ubrzo pokazalo da ekonomiju ima u malom prstu, mogao je da bira i položaj i zemlju, a on se vratio u otadžbinu, gde je bio profesor, potom i rektor Liceja. Napisao je i prvi udžbenik "Državna ekonomija", u tri toma.
Kad mu je knez Miloš ponudio da obrazuje novu vladu, Cukića kao da je grom udario: "Mlad sam gospodaru, ima starijih, meni su samo 33 godine, nemojte". Miloš se na ovaj korak odlučio samo na nagovor sina Mihaila, i sa olakšanjem je prihvatio odgovor, a kasnije svuda ogovarao nesuđenog premijera: "Velim ja, nije vlast za tunjave."
U stvari, gospodar Srbije nije cenio Cukića samo zato što ovaj nije bio plećat i glavat, pa se mladi knez u očevo ime izvinjavao: "Šta ćete, gosn Cukiću, babo samo takve uzima za državne činovnike."
Cukić je bio nizak, suvonjav, kratkovid, ali i izuzetno skroman, što je Mihailu bilo važnije od neugledne spoljašnosti. Čim je nasledio presto, knez je najboljem ekonomisti u zemlji poverio ministarstvo finansija. Kosta Cukić je reformisao poreski sistem i uveo davanja prema imućnosti, ali je bolje rezultate sprečilo to što su seljaci uz pomoć opštinskih činovnika lagali o svojoj imovini i sakrivali je od popisa. Uspeo je da znatno poveća državni budžet, a 1862. godine osnovao je Upravu fondova, prvu kreditnu instituciju u zemlji, koja će preduzetnicima davati jeftine kredite, a ugušiti zelenaštvo.
Zakon tržišta
Kosta Cukić bio vrlo liberalan u svom delokrugu, smatrajući da zakoni tržišta moraju da upravljaju ekonomijom, a da državna vlast svojim uplitanjem može samo da je pokvari: "Vlada neka se samo toliko u ekonomska zanimanja naroda meša koliko tek da prepreke uklanja, koje radinosti na putu stoje i koje pojedinci ukloniti ne bi mogli. Inače neka neograničenu slobodu u radinosti, osobito u stranoj trgovini, dozvoli."
Skoro osam godina, Cukić je upravljao državnim novcem, a da ništa za sebe nije stekao. Smatrao je čak da mu je plata prevelika, pa ju je smanjivao, i na kraju doterao do prihoda običnog činovnika, iako je uporedo radio i kao zastupnik ministra prosvete. Obnovio je osnovne škole, unapredio školski sistem, Licej pretvorio u Veliku školu, a Društvo srpske slovesnosti u Srpsko učeno društvo, preteču Akademije nauka.
Ubistvom kneza Mihaila prestala je Cukiću ministarska služba, a počela diplomatska. U Beču je postao prvi srpski poslanik. Tu je i umro, u 53. godini od tuberkuloze, bez prebijene pare, što je tada bilo neobično za visoke državne službenike. Zato se za poštene ministre dugo govorilo: "Čestit kao Cukić."
