Dva predsednika na pola sedišta

U doba kada se od političara više očekuju mutne afere i pozamašne imovinske karte negoli doprinos narodnom i državnom boljitku, već su pala u zaborav pojedina blistava imena koja svojim životima uče kako razlikovati istinskog državnika od sitnog politikanta.

Ljubomir Stojanović

Sledeći, strancima teško objašnjivu naviku, da obeležavamo smrt umesto rođenja velikih ljudi, i ovo leto je prilika za podsećanje na osam decenija od kada nema Ljubomira Stojanovića.

Bio je sekretar Srpske kraljevske akademije, osnivač i prvi predsednik Republikanske stranke. Pre toga je, kao član Samostalne radikalne stranke, dva puta biran za ministra prosvete, a 1905. za predsednika vlade.

Uz to je bio član Jugoslovenskog udruženja za Društvo naroda, preteču Ujedinjenih nacija, slavista i profesor Visoke škole. Kolege i savremenici su ga naročito zapamtili i cenili jer je važio za najmoralnijeg srpskog političara, izuzetno poštenog i principijelnog čoveka.

I kralju rekao "ne"

Kada je početkom 1912. godine došlo do ministarske krize, počeli su pregovori o sastavu nove vlade. Mandat da je sastavi dobio je Ljubomir Stojanović. Njegovom razgovoru s kraljem prisustvovao je i Ljuba Davidović, koji je zabeležio: "Na sastanku neko upita kralja Petra da li ima neku naročitu želju. - Želeo bih da Stepa Stepanović ostane ministar vojske. Počeo je, pa bi trebalo da dovrši organizaciju i naoružavanje njeno - reče kralj. Stojanović prasnu. Ne može on primiti Vladu pod pogodbama. On hoće punu slobodu, odrešene ruke. Bez te slobode ne može ni primiti punu odgovornost. Jedva smo ga nagovorili da primi mandat i ode u klub na odluku. Razvio je misao da samo puna sloboda rada povlači i punu odgovornost za taj rad. Većina je prihvatila mandat i sa Stepom. Ljuba je ostajao pri svome. Odlučno je bio za pun, neokrnjen parlamentarizam".

O tome govori i poslednja želja Stojanovićeva, koju je, nekoliko nedelja posle njegove smrti 16. juna 1930, obelodanio Jovan Žujović, otac srpske geologije u "Srpskom književnom glasniku". Povinjujući se njegovoj strogoj naredbi da se sahrani onde gde i umre, i to u čamovom sanduku i prostom grobu, bez ikakve svečanosti, izvršioci testamenta su upravo tako i uradili. I to, u Pragu, glavnom gradu Češke, zemlji slovenskoj i bratskoj, ali ipak daleko od otadžbine.

"Tako je moralo biti", utvrđuje Žujović. "No, to u mnogome kod nas pojačava našu žalost za njim. Ima nas koji mislimo da Ljubomir Stojanović i svojim mrtvim telom pripada Srbiji, kao što joj pripada svojim radovima, idejama i karakterom. Postojimo i mi koji mislimo da bi njegov grob u Beogradu s pietetom posećivali stariji i mlađi poštovaoci znamenitih Srba, i da bi nastupajuće generacije trebalo izvoditi na njihove, pa i na njegov grob, i pričati kakav je uzor čovek bio naš Ljuba Stojanović".

Srpska kraljevska akademija 1924. godine

I ugledni saradnik "Srpskog književnog glasnika V.S. Veljković ističe da je Stojanovićeva vera u demokratiju i njene ideale sve do kraja života, a on nije umro mlad, ostala "bez ijedne bore i senke na licu, kao da je u toku borbe nije dohvatila ni jedna sumnja i ni jedno razočaranje. On je sačuvao onu hrabrost, sav ponos, svu čestitost i sva uverenja onih godina kada je prvi put stupao u javnu arenu. Ostao je i demokrata i otmen čovek i moralni gospodin, i umro je uspravno".

Razume se da su radikala Ljubu Stojanovića njegovi najžešći politički protivnici napadali. Ali, mnogi su ga, pri tom, iskreno i uvažavali. Tako je njegov imenjak Ljuba M. Davidović, osnivač i simbol Demokratske stranke, ostavio zanimljive zapise o čestitosti svog kolege u politici. Veli da je Stojanović bio nesebičan do samoodricanja.

Njegovu kandidaturu za važna mesta uvek su isticali i sprovodili njegovi drugovi. "Ne mogu da se naturam" - govorio je Davidoviću, iako nije bilo okruga koji ga s radošću ne bi primio za svog poslanika. Uvek je bio za punu jednakost i to uverenje je izvodio i u životu. Ni jedno pravo viška nije tražio ni kad je bio na najvišim položajima.

Spomenike oteo od zaborava

Da nije bilo Ljubomira Stojanovića, mnogi dragoceni spomenici ne bi ugledali svetlost dana, a među njima i Miroslavljevo jevanđelje iz 12. veka, najznačajnija knjiga pisana ćirilicom. Objavio je šest knjiga "Starih srpskih natpisa i zapisa" i srednjovekovne letopise, a najvažnije delo mu je "Život i rad Vuka Stefanovića Karadžića", gde se ističe Vukova prepiska. Pisao je i udžbenike gramatike za srednje škole, studije o starim srpskim štamparijama, crkvama od 15. do 16. veka, i o Danilu, arhiepiskopu srpskom i književniku iz 14. veka.

Davidović to opisuje sledećim događajem: "Bili smo na zboru u njegovom izbornom okrugu. Tada je bio predsednik vlade, a ja predsednik Narodne skupštine. Brzi voz iz Niša dolazio je u Planu, našu polaznu stanicu, sat i po iza ponoći. Došli smo u Planu ranije. Šef stanice bio je moj školski drug. Zamolih ga pred Ljubom da se preko Niša pobrine za jedan polukupe za nas dvojicu. "Nikako! Vozićemo se kao i drugi svet!" Naljutih se. Navalih na šefa. Stojanović mu se okrete i reče: "Ako to učinite, bićete otpušteni iz službe ili penzionisani, ako imate pravo na penziju". Više se ništa nije moglo učiniti". Voz je došao na vreme. Bio je krcat. Oba predsednika morala su da stoje u hodnIku vagona prve klase. "Protestovao sam", piše Davidović.

"Zaricao sam se da više s njim ne putujem. Ćutao je i trpeo. Zbog našeg razgovora otškrinula su se vrata jednog kupea. Promoli se jedna glava. "Jeste li vi to, gospodine Davidoviću?" "Da, ja i gospodin Stojanović". "Što ne sednete?" Seli bismo, ali nema mesta. "Kako to? Zbićemo se mi ovde i napraviti dva mesta".

Tako i učiniše, iako je kupe bio propisno zauzet". Dva predsednika, predsednik Vlade i predsednik Narodne skupštine došli su na pola sedišta od Plane do Beograda, sećao se Ljuba Davidović.