Popovi i filozofi u uniformi
U Srbiji je polovinom 19. veka bilo skoro 400 policijskih činovnika, od kojih je jedva četrdeset od škole imalo veliku maturu. Ostali su se, uglavnom, zaustavili na četiri razreda osnovne.
Desetorica su završila bogosloviju, svega četrnaest visoku filozofsku nauku, osmorica prava, dvojica vojne nauke, a devetorica su bila potpuno nepismena. Samom policijom je komandovao čovek koji je pohađao samo osnovnu školu.
Tako su se ustavobranitelji od boraca protiv samovolje Miloša Obrenovića pretvorili u još goru vlast od njegove, naročito zato što im je i vođa bilo više. Glavnu reč su vodili, pored ministra unutrašnjih poslova Ilije Garašanina i sina mu Milutina, još Toma Vučić Perišić, braća Stojan i Aleksa Simić i Avram Petronijević.
Stojan je, inače, političku karijeru počeo kao poverljivi obaveštajac Miloša Obrenovića, koga je kasnije svrgavao sa kneževskog trona. Protiv njihovog režima su se najpre pobunili školovani ljudi, iako su neuki seljaci mnogo češće od njih trpeli pandursku batinu i bukagiju.
Obrazovan svet je bio mnogo svesniji da se samo poštovanjem zakona može stati za vrat policijskoj samovolji.
U to vreme, državni vrh je imao preča posla od narodnog blagostanja, jer je sve bilo stavljeno u nadležnost Ministarstvu unutrašnjih dela. Policija je tako upravljala saobraćajem, javnim građevinama, poštom i telegrafom, poljoprivredom, šumarstvom, sanitetom i vojskom, čak i privredom.
A oni ne samo što nisu imali stručnjake za toliko zaduženja, nego panduri, naročito oni u unutrašnjosti, nisu imali kad da se bave još i osetljivim poslovima bezbednosti i obaveštajnog rada.
Sveli su se na održavanje javnog reda, progon lopova, hajduka i ubica i starali se da se vlast, bar naoko, poštuje. Tako je borba protiv zaverenika koji su hteli da sruše tu vlast ostala van policijskog znanja i umeća, sve do pred kraj režima ustavobranitelja 1858. godine.
