Prvi glas iz Radio Beograda
Da u ostavštini glumca i reditelja Dragoljuba P. Gošića nije pronađena rukopisna autobiografija "Zabeleške", ne bi bilo ni dragocenog svedočanstva ne samo o ovom, već zaboravljenom prvaku Narodnog pozorišta u Beogradu, nego i o znamenitim ličnostima i burnim godinama razvoja umetnosti na "daskama koje život znače".
Rođen 1882. godine u Grockoj, pohađao je Drugu mušku gimnaziju u Beogradu, sve dok nije prešao na bravarski zanat. Ipak, svrdlo i čekić mladom Dragoljubu nisu bili suđeni.
Čestitka Raši Plaoviću
|
Već prve godine 20. veka zaigrao je kao diletant u malim ulogama pozorišnih trupa. Sa njima je obišao Srbiju. Tako je stigao i do scene Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Narodnog kazališta u Osijeku. U Pragu se obreo 1908. da bi studirao pozorišnu umetnost.
Svega dva meseca kasnije, stiglo je naređenje austrijske vlade da svi građani Srbije moraju da napuste Monarhiju. Vratio se i Dragoljub u Beograd. Tamo je 1912. postao redovan član Drame Narodnog pozorišta. Zvali su ga i u radijske emisije, da glumi i režira u tonskim dramama.
Bio je prvi glumac koji je progovorio u etar na otvaranju Radio-Beograda. Recitovao je "Pesmu u prozi" Ivana Turgenjeva. Prvi svetski rat buknuo je baš kad je trebalo da krene na studije u Francusku. Prvak beogradske drame odmah je ustanovio vojnička pozorišta u Zejtinliku kod Soluna i u Vodeni.
U Drugom svetskom ratu bio je zarobljenik u oficirskom logoru u Osnabriku, u Nemačkoj, gde je organizovao koncerte i pozorišne predstave sve do januara 1943. godine. Teško se razboleo, pa je na osnovu Ženevske konvencije otpušten je iz logora. Čim se vratio u Beograd, dočekao ga je ministar prosvete Velibor Jonić sa ponudom da vodi priredbe na Kolarčevom narodnom univerzitetu.
Dragoljub Gošić je odbio da radi pod okupacijom. Ubrzo potom je, odlukom predsednika Ministarskog saveta, oteran u penziju. U obrazloženju je stajalo da je - nacionalno nepouzdan! Data mu je prilika da se "popravi" najpre mestom glavnog reditelja u Pozorištu "Srbozor", pa kao upravnik Dramskog pozorišta Udruženja glumaca, sa zavidnom platom. Odbio je i to. Rat je proveo kao radnik u jednoj drogeriji.
- Bio mi je zabranjen ulazak u Narodno pozorište, a moje ime brisano sa svih pozorišnih objava mojih režija. A kad je nastupila sloboda, odmah sam se vratio u Narodno pozorište, gde sam počeo da režiram "Zonu Zamfirovu" i "Hajduk Stanka". Bio sam i prvi sekretar prvog Upravnog odbora Narodnog fronta u Narodnom pozorištu - zabeležio je Dragoljub Gošić.
Još u predratno vreme se na poklonike boginje Talije gledalo kao na umetnike drugog reda, pa je zabeležio da je upravnik "Srpskog književnog glasnika" odbio da štampa "Zonu Zamfirovu" samo zato što je ovaj roman Stevan Sremac posvetio jednom glumcu.
Glumci su nesrećna deca
|
Ni u novom, poratnom društvu glumcima nije bilo mnogo bolje. Oni su se vrednovali samo utoliko, ukoliko su bili bolji graditelji socijalističke kulture. Dragoljubu Gošiću, koji je još pre Prvog svetskog rata bio zanesen idejama Dimitrija Tucovića, duše socijalističkog pokreta u Kraljevini Srbiji, to je moralo odgovarati, ali ipak nije.
Njegovi drugovi su imali pozorište "Kosta Abrašević", pa mu se pružila mogućnost da ostvari mladalački san, da bude i radnik i glumac. Tako on preko dana "buši tregere" na velikim građevinama Beograda, a uveče, u krugu onih što znojem zarađuju hleb, recituje revolucionarne pesme.
Da bi se razumelo koliko je Gošićevo viđenje pozorišne umetnosti bilo blisko svevremenom, koje korene vuče još iz antike, valja pročitati anketu koju je objavio dnevni list "Pravda" 1936. o problemima među članovima Narodnog pozorišta, gde je objavljen i intervju sa ovim prvakom Drame:
"Pozorište treba da bude ustanova iz koje će misli uzvišenih duhova naći odziva u najširim slojevima ljudske zajednice. Ako gledalac ne iziđe blagorodniji i sa prečišćenim shvatanjem o uticaju dobra i zla, lepog i ružnog u životu čoveka, ono nije ispunilo svoj zadatak". A pozorišna kritika, napominjao je, mora biti ne samo sudija, nego i učitelj umetnosti, kako za pisca, režiju i glumce, tako i za publiku.
"Kritika da ukaže svim stvaraocima i izvođačima ne samo na ono što je rđavo u tom delu, nego i na ono što je dobro, ako hoće da služi i jednoj i drugoj strani kao instruktor. Ako se oseti kroz redove ma i najmanja 'zadnja misao', ona je izazvala kod obeju strana protivne rezultate".