Kao da je bilo juče:Bližnjeg volimo tek kada umre
Znameniti ljudi koji su pre pedeset, sto i više godina opisivali srpske zemlje, kao da su bili vidoviti. Njihove reči važe i danas, bilo da je reč o našim naravima, ili o mestu u vremenu i prostoru.
"Pre nekoliko godina, jedan je list doneo članak pod naslovom 'Čovek je čoveku stvar'. I zaista, mi često prolazimo jedni kraj drugih bez ljubavi i bez obzira, kao kraj mrtvih stvari. Kao da ti ljudi koje na svome putu srećemo nisu deca Božja, kao da nisu naša braća i naši sapatnici. Pogledajte samo kako se držimo u tramvaju, vozu, na pijaci, čak i u crkvi: samo jedno guranje, uzajamno prebacivanje, podsmevanje, vređanje. Tek što dođemo u dodir s nekim, odmah ga ocenjujemo i merimo i gledamo u čemu da ga osudimo. Kao da smo na zemlji samo zato da procenjujemo tuđe slabosti i postupke, da ih kritikujemo i na videlo iznosimo. Tek kad neko od nas umre, mi se sažalimo na njega i kažemo: Siromah! I: Jadnik! Dobro bi bilo da smo to osetili i govorili dok je još bio živ. Da smo se sažalili na njegove patnje i slabosti i da smo ga malo više voleli. Ako ćeš me mrtva požaliti, molio je Strahinić Ban, požali me dok sam u životu!" (Episkop braničevski Hrizostom Vojinović, pre 1958)
