Ime koje plaši smrt
Kakvo će ime dete dobiti na krštenju razlikovalo se od kraja do kraja. Na balkanskom jugu, pravoslavno dete je ime obavezno dobijalo po svecu koji se praznuje tog dana, dok na suprotnoj strani, u Slavoniji, među katolicima, nije se pazilo toliko na kalendar, već na dobre odnose sa rodbinom i prijateljima.
Detetu se davalo ime kuma, ili kumice, ili dedovo, a ponekad i ime osobe koja je poslednja otišla iz kuće, jer se udala ili umrla. Ako kome deca umiru, novorođenčetu su se davala očevo ili materino ime, ili Stanko i Stana, da se zaustavi crni niz, a moglo je i Živko, da poživi.
U Hercegovini su se takođe nadevala imena umrlih očeva ili matera, ili braće i sestara, a u delovima Crne Gore, ako je dete posmrče, jer mu je otac umro pre no što je ono ugledalo svet, ili mu je majka umrla na porođaju, davalo mu se tužno ime. Takvim su se smatrali, na primer, Jagoš ili Janko. A ako se dete pošto su mu sva braća i sestre poumirale, onda mu daju radosno ime, Rade ili Radoš.
Tamo gde se deca ne drže, sa obe strane uz Drinu novorođenčetu se davalo ime Vuk, jer se verovalo da decu jedu veštice, a da "na vuka neće smjeti udariti". Prema takvom verovanju ime je dobio i reformator srpskog pisma i jezika Vuk Karadžić. Njegova majka je imala pre njega petoro dece, ali su sva, jedno za drugim poumirala. U selu se smatralo da njenu sirotu dečicu sigurno jedu veštice.
"Šta da se radi da joj i ovo novorođeno detence ne izedu veštice, i najzad smisliše da mu nadenu ime Vuk". Nije poznato kakvim imenima su se od veštica branile devojčice.
U zaostalim sredinama se i danas veruje da je ime deo osobe koja ga nosi, i što god se napakosti nečijem imenu, snaći će i njegovog vlasnika. Otuda se smatra da ime može da zameni osobu čije je, što znači, isto je ureći nekog čoveka, i ureći samo njegovo ime.
Zato su se u mnogim narodima sveta, tako i na Balkanu, prava imena često krila, ili su se nerado kazivala nepoznatim ljudima.
