Deca na zajam
Kada je u davna vremena, od polovine 19. veka počelo prečesto da se dešava da hrišćanska deca u Srbiji umiru nekrštena, ili ih roditelji iz raznih običaja i ličnih razloga ne krste o roku, koji se razlikovao od kraja do kraja, episkop timočki Dositej Novaković je 1836. naredio svojim sveštenicima da se pobrinu da se deca obavezno privode veri.
Ni katolici na Balkanu nisu bili uvek i svuda revnosni u brzom krštavanju dece, što je pokazala i preporuka fra Augustina Miletića, biskupa i apostolskog namesnika, otprilike u isto vreme.
U njoj se veli: "Preporučujemo svima roditeljima da nastoje koliko je moguće prije dičicu kako se porode donosti na krštenje, da ne bi koja dušica, po njihovoj nepomnji, poginula bez karštenja umarvši".
I Nikola Begović, pop iz Like, zapisao je: "Srbi uopšte drže se više svoga domaćega običaja, negoli što bi se držati imali opštecrkvenoga pravila. Crkva nalaže da se dijete neposredno iza rođenja mora krštavati. Ma Srbi tako neće. Istom onda kada mati ustane iz babina sasvijem, pa kada može dočekati svoga kuma, onda će dijete krstiti. Ovo potraje cijelijeh prvijeh šest neđelja, a i poviše bogme".
Iza svega je, naime, stajalo opšte ubeđenje, da su deca u najvećoj opasnosti od demona upravo kada prime krst.
Ovo verovanje se održalo svugde gde su još bila živa i paganska verovanja o nečistim silama.
Narodna logika je nalagala da je dete sigurnije ako je i samo nečisto, jer je time blisko silama, pa su odlagali krštenje verujući da demoni "neće udariti na svog".
Verski predstavnici, previše revnosni u naporu da iskorene sujeverje, često nisu uvažavali niti razumevali posebne, i vrlo trezvene razloge zbog kojih se krštavanje odlagalo.
U Crnoj Gori, Hercegovini i Boki Kotorskoj dešavalo se da prođe čak i nekoliko godina dok se deca ne krste, a nisu se čak zvala ni imenom koje im je pop pri krštenju namenio.
- Nema godinu u kojoj se ne bi zakrvila dva bratstva ili dva plemena. Pa, kad pristanu na mir suda krvnog kola od dvadeset i četiri čovjeka, vazda ljudi osude najmanje po šest, a najviše po dvanaest mokrih (krštenih) kumstava. Ako jedno od dva zavađena bratstva nema toliko nekrštene đece, traži po selu (decu) u zajam, i nikad se niko nije ovog zajma odrekao, jer je kumstvo zajam mnogo teži no novac - objašnjava istraživač Vuk Vrčević.
Deca su, dakle, namerno ostajala nekrštena sve dok ne počne mirenje krvne osvete, i tada bi se krštavala, uzimajući kuma iz zaraćene strane.
