Ono naše što nekad bejaše: Od izuma zaradio za ceo život
Kada se Ljubomir Klerić, sin nemačkih doseljenika, koji se sam upisao u Srbe, vratio sa školovanja iz inostranstva kao prvi diplomirani inženjer rudarstva u Srbiju, vlasti su ga odmah primile državnu službu, u rudarsko odeljenje Ministarstva finansija.
Ali, nisu ga uzele za inženjera, nego kao pisara! Među aktima i arhivama je mladi stručnjak jedva izdržao dve godine i, pre no što je odlučio da se vrati u inostranstvo, izumeo je burgiju sa užetom za duboka rudarska iskopavanja. Patentirao ju je u Nemačkoj i Francuskoj i uskoro privukao pažnju rudarskih kompanija i iz drugih evropskih zemalja. Klerić je od svog izuma imao toliko prihoda da više nije ni morao da traži službu.
Ipak, žedan znanja, zaposlio se kao inženjer u jednoj holandskoj kompaniji. Radeći u Vestfaliji, on se kao stručnjak toliko dobro pokazao, da su ga uposlili kao istraživača rudnog bogatstva na novim nalazištima, a ona su se nalazila i u Srbiji. Tako se Klerić 1873. vratio u domovinu, i sa kolegom, inženjerom Hofmanom, odmah počeo da ispituje rudište magnetita na Venčacu kod Aranđelovca. Pošto su ustanovili da tu nema dovoljno rude da bi se kopanje isplatilo, Klerića je kompanija poslala u Afriku, u Oran, da tamo ispita jedan rudnik gvožđa.
Zakletva knezu Milanu
Kada je postao profesor na Velikoj školi, Klerić je još bio podanik Habzburške monarhije. Zato je morao da položi zakletvu vernosti Srbiji, u kojoj je, između ostalog, rekao i ovo: "Ja, Ljubomir Klerić, zaklinjem se svemogućim Bogom, da ću vladajućem knjazu Milanu M. Obrenoviću veran biti i da ću dužnost moju po zakonskim naredbama pretpostavljenih mi vlasti tačno i savesno opravljati."
Odatle je već mogao da saopšti dobre vesti, ali njegovi poslodavci nisu mogli da se pogode oko cene iskopavanja sa vlasnikom rudnika, pa je posao propao. Klerić je ipak dobio nagradu i vratio se u Beograd. Sada su njegovi poslodavci imali više sluha, pa su ga uzeli u državnu službu kao inženjera. Poslat je na geološka ispitivanja železničke trase od Ćuprije do Aleksinca.
Kada je 1875. raspisan je konkurs za profesora mehanike i nauke o mašinama na Velikoj školi, rudarski inženjer Ljubomir Klerić je već bio izabran za člana Srpskog učenog društva, buduće Akademije nauka, u čijem "Glasniku" je objavio stručne i naučne radove. Kasnije, kada je društvo preraslo u Akademiju nauka, bio je sekretar Odseka za prirodne nauke. Klerić se javio na konkurs i bio izabran za redovnog profesora najviše obrazovne ustanove u Srbiji.
