Ono naše što nekad bejaše: Kako je dr Subotić sa svojim đacima išao preko Albanije?
Doktor Vojislav Subotić je u Prvom svetskom ratu postao rezervni sanitetski pukovnik u Beogradu, potom u Nišu. Ne želeći da srpska bolnica padne u ruke okupatoru, izvlačio ju je preko Albanije, iako mu je život visio o koncu zbog srčane slabosti, od koje je patio do kraja života.
Oronuo i slab, dr Subotić je poslat u Pariz i u London, gde je bio delegat Srbije u savezničkoj komisiji. U Londonu je održao predavanje "O epidemiji tifusa pegavca u Srbiji 1914-1915. godine".
Izumi za pokolenja
Boraveći u Francuskoj tokom Prvog svetskog rata, dr Vojislav Subotić je izumeo šinu za imobilizaciju butne kosti i prikazao je u Pariskoj akademiji medicine. Zbog toga ga je, kao i za ostale usluge srpskog saniteta, Parisko hirurško društvo izabralo 1916. za člana. Bio je jedan od prvih hirurga u svetu koji je primenio "opravku" oštećenog krvnog suda umesto podvezivanja. Prešavši Solunski front 1918. sa svojim đacima, radio je u Poljskoj hirurškoj bolnici u Dragomancima. Bolnica, sagrađena prema njegovim zamislima, uskoro je dobila retku čast, da je pohvali lično vojvoda Stepa Stepanović.
Čim je povratio snagu, već početkom 1918. stigao je na Krf, u sedište srpske vlade, i stavio se na raspolaganje ministru vojnom. Odatle je premešten u Solun, na rad u pozadini Solunskog fronta. On je to odbio. Javio se za službu na frontu i izabrao Drugu armiju, kojom je komandovao legendarni vojvoda Stepa Stepanović.
U toj armiji su već ratovali Subotićevi učenici. Mnogi teški ranjenici su preživeli samo zahvaljujući tome što se o njima brinuo otac srpske moderne hirurgije.
Kao odličan posmatrač, sistematičan i studiozan naučni radnik, Vojislav Subotić je izabran za člana Društva ratnih hirurga SAD i Engleske. Posle dosta godina napornog rada postavio je i temelje prve hirurške literature u Srbiji, upisujući se ne više kao otac srpske hirurgije, nego i cele operativne medicine.
Izabran je 1919. za redovnog profesora na tek otvorenom Medicinskom fakultetu, a dve godine kasnije i za dekana. Tada je osnovao i Prvu hiruršku kliniku, postavši njen prvi direktor. Iako teško bolestan, on je predano radio na ustrojstvu fakulteta, kao i na osnivanju jake sekcije hirurga koja bi tesno sarađivala na hvatanju koraka sa svetskim medicinskim dostignućima.
Krajem novembra 1923, stari profesor je svom najstarijem đaku, profesoru Mihailu Petroviću rekao: "Vidite, amiće, jesu li svi naši hirurzi upisani! Čim se pridignem, treba da se sastanemo i jedanput da ustanovimo naše hirurško društvo. Ono je potrebno jer mnogo ima što se ne može reći na opštoj sednici."
Nekoliko dana kasnije Vojislav Subotić je umro, ne stigavši da pročita svoje prvo, uvodno predavanje studentima. To predavanje je pročitao njegov zamenik, dr Milivoje Kostić. Za doprinos medicinskoj nauci i hirurškoj praksi dobio je najviše nagrade i odlikovanja, a bio je i član nekoliko inostranih hirurških društava. Ipak, kako je jednom rekao, najveća nagrada mu je bilo poštovanje i ljubav njegovih đaka.