Hodočašće duše

Na putu do duhovnog centra pravoslavlja reporter "Vesti" obišao manastir Prohor Pčinjski, Zejtinlik, Jerisos i probao vino bugarskog manastira Zograf

Pokloni i znamenja u podrumu spomen-kompleksa Zejtinlik

Sveta gora nije prizivala samo monahe i duhovnike, oduvek su ka njoj hrlili i gosti, naročito hodočasnici. Put do Svete gore od Beograda, preko Niša i manastira Prohor Pčinjski, vodio nas je kroz Makedoniju preko Soluna do Jerisosa, gde je bilo dogovoreno noćenje u hotelu velikog prijatelja Srba Kostasa Georgiopulosa.
 

Na dugom i često iscrpljujućem putu od Beograda do Prohora Pčinjskog nezaobilazan odmor za sve putnike namernike je Lozovačka česma, gde se svako može osvežiti na hladnom izvoru "vode života" uokvirenom ikonama.

A onda na dug put do manastira Prohor Pčinjski, gde nas je dočekao namesnik manastira jeromonah Teodor, rodom iz Loznice, koji nas je počastio kafom i blagoslovom za put.

Na makedonskoj granici carinici nas savetuju kako da stignemo do sledećeg odredišta - sela Staro Nagoričane. U njemu živi mnogo Srba i tu se nalazi crkva Svetog Đorđa, ali i pećina isposnica u kojoj se nekad podvizavao i živeo sveti Prohor Pčinjski.

Legenda kaže da je ovaj isposnik predvideo vizantijskom vojvodi Romanu Digoenu da će postati car, a kad se to obistinilo, zahvalni Diogen je isposniku u čast podigao manastir Prohor Pčinjski.

Čuvar srpskih vojnika

Ko putuje prema Solunu ne može da propusti odlazak na srpsko vojničko groblje Zejtinlik. Čuvar i domaćin groblja, starina Đorđe Mihailović (82), kao iz topa recituje stihove Vojislava Ilića mlađeg, uklesane na ulazu u mauzolej.

- Iz Prvog svetskog rata na Zejtinliku je sahranjeno 8.000 Srba, 6.000 u kosturnici ispod spomenika i 2.000 u grobovima okolo. U Prvom svetskom ratu svi saveznici su bili zajedno, Francuzi, Englezi, Talijani i tri i po godine nisu uspeli da ni za metar pomaknu liniju fronta, a Srbi su za samo jedan dan razbili taj front. Nema više živih Solunaca jer je poslednji umro pre tri godine - priča starina.

Kostas Georgiopulos, vlasnik hotela "Gkeea" u Jerisosu, dočekao nas je s osmehom i raširenih ruku. Ponudio nas je kafom, hladnom vodom i pićem, a mi smo mu uzvratili domaćom šljivovicom.

Međutim, i on je imao "konja za trku" jer je točio staru rakiju iz okoline Niša iz drvene pljoske koju je dobio na dar od jednog svog redovnog gosta. Priča je tekla na srpskom, a pomalo i na nemačkom, pošto je Kostas penziju zaradio u Nemačkoj.

U Jerisosu pored glavne plaže nikao je restoran "Opanak", koji drži naš čovek Predrag Mitrović. Restoran je okićen srpskom trobojkom, a na televizoru se vrte kanali iz Srbije. Mitrović je radio u Austriji, a poslednje tri godine je ugostitelj u Grčkoj.

Pričao je o dugovima u koje je uleteo zbog restorana i da strahuje od loše turističke sezone, jer ekonomska kriza i nemiri u Atini i Grčkoj mnoge tradicionalne goste odvraćaju od odmora u Grčkoj.

Nesuđena federacija

Sutradan nas je Kostas ispratio uz doručak i kafu iz svog hotela i poželeo nam srećan put do Uranopolisa i dalje do Svete gore.

Posle dvočasovne vožnje brodom "Sv. Pantelejmon" stigli smo do jedne od sedam malih manastirskih luka. Posle noćenja u skitu Sv. Andreja i manastiru Kastamonit, put nas je naneo u bugarski manastir Zograf.

Glavni arhitekta u manastiru Slave Bezuhanov, koji veoma dobro govori srpski, predstavio nas je starešini manastira igumanu Amvroziju, a sutradan odveo u vinski podrum koji je spreman za vino sa manastirskog imanja na Svetoj gori. Za sada peku rakiju od višanja i šljiva i čuvaju u buradima pravljenim u Bugarskoj.

Vino se pravi od grožđa dovezenog iz Bugarske i čuva u buradima od 2.500 litara.
- Od svih manastira najbolje sarađujemo sa Hilandarom, rado odlazimo kod njih ali i oni dolaze kod nas. Obično razmenjujemo iskustva u sađenju vinove loze i podizanju vinograda - kaže s osmehom Slave Bezuhanov, noseći 10 litara crvenog vina u plastičnom kanistru.

- U manastiru Zograf nalaze se dokumenti, karte, pečati i potpisi trojice monarha o osnivanju Balkanske federacije između Bugarske, Srbije i Rumunije. Prema ugovoru koji su potpisali tadašnji vladari, svake godine na čelu federacije bio bi monarh iz druge zemlje. Tu je i zastava te nove federacije koja nikada nije zaživela, jer to nisu dozvolili Englezi i Francuzi - kaže sa žaljenjem Slave Bezuhanov i veruje da bi istorija Balkana išla sasvim drugim tokom da se to ostvarilo.

A u luke Svete gore neprestano pristiže reka monaha, sveštenika i posetilaca sa svih strana. Svi oni žele da dožive taj neki drugi, za današnjeg čoveka neobičan svet, u kojem vreme ne igra važnu ulogu, a molitva, poseta manastirima, skitima, crkvama, kelijama i staništima predstavlja izvor neke nove snage, one koja nam je potrebna da preživimo svakodnevicu.