Ikone koje plaču

U srpskoj narodnoj poeziji plakali su carica Milica, gavranovi i Markov Šarac. U vreme komunizma se pričalo da i bandere plaču za pojedinim političarima. Za ovim današnjim niko ne plače, a izgleda da opštenarodnu muku oplakuju samo sveci. Poslednjih meseci opet se sa ikona slivaju suze.

Prvo na periferiji Pariza, a zatim u Milanu gde je proplakala Bogorodica. U trenutku kada su potekle njene mirisne suze, u katoličkoj crkvi nije bilo ni cveća ni sveća. A suza je bilo toliko da su nakvasio i drveni ormarić ispod ikone. Onda je nedavno zaplakao i Sveti Sava u jednom ruskom manastiru na Krimu.

Rusi su odmah sastavili komisiju i navodno utvrdili da je reč o svetom miru. Pre nekoliko dana prve komšije Narodne skupštine u Beogradu klele su se da je grom opalio direktno u poslanički dom. Da li je to božja opomena ili pražnjenje elektriciteta, kako god se uzme, ne valja za državnu kuću.
 

Hrišćani veruju da se čudo pojavljuje tamo gde postoji duhovna potreba za njegovom pojavom. Dok se katolicima uglavnom prikazuje Gospa, a čuda se vezuju za kipove i skulpture Bogorodice i Hrista, pravoslavlju su svojstvene čudotvorne ikone.

U narodu se veruje se da takva ikona slepima vraća vid, nerotkinjama daruje potomstvo, a pokajnicima pročišćenje. Ikone mogu da mirotoče (pojavljuje se tečnost koja miriše), suzotoče ili krvotoče (krvave suze). Ove pojave je često teško objasniti jer su ikone nekad i od metala ili papirne, a ni suva lipova daska nema smolu koju bi izlučivala.

Mirotočenje se u pravoslavnoj tradiciji tumači kao znak podrške i milosti. Plač ikona se najređe događa i loš je predznak, a Bogorodičine suze nagoveštavaju teška iskušenja.

Kad ikone plaču, teolozi tvrde da je to božji znak, a čudo ne bi bilo čudo kad bi bilo potpuno razumljivo. Naučnici ovu pojavu objašnjavaju jednostavno - kondenzacijom vlage. Jedan kragujevački duhovnik namerio se na ovu teoriju logikom: "Prihvatam da je reč o kondenzaciji, ali želim da mi se objasni zašto tačno iz oka, zašto ne iz nosa, pa da, Bože oprosti, kažemo "proslinila" ikona". Tako je Bog dobio poslednju reč.

U septembru 2003. godine proplakala je ikona Isusa Hrista na raspeću u crkvi Svetog Save na kragujevačkom aerodromu. Hrist je plakao nedelju dana, a i čelo mu se vidno orosilo. Govorkalo se da nije baš slučajno što plače u Savinom hramu. Neki su optuživali vlagu, a drugi su upozoravali da su se Srbi pogordili i da im se sprema neko zlo. I to nije bilo prvi put da ikona proplače u Šumadiji.

Slična i ista čuda dešavala su se, kažu stariji Kragujevčani, za vreme Drugog svetskog rata i na dan streljanja u Kragujevcu. Crkva je saopštila da su suze iz Hristovih očiju opomena da preispitamo svoju veru i urazumimo se, ali su mnogi Hristove suze prokomentarisali kao tugu nad bednim i siromašnim srpskim gradom koji je tih godina stekao nadimak "dolina gladi" i "dom za vešanje".

Čudo je zato naljutilo gradsku upravu koja je smatrala da se Hristove suze neopravdano i senzacionalno povezuju sa siromaštvom u gradu. Vlast ne voli ničije suze.

Etnolog Dragomir Antonić je ubeđen da plač ikone ili freske nije fenomen, nego čudo, ali se ono dešava vrlo retko.

- Crkva je ta koja preuzima stvar u svoje ruke i istražuje božje čudo. Uglavnom se utvrdi da je u pitanju neka prirodna pojava - oznoji se malter, padne zrak sunca ili se otkrije obmana. U manjem broju slučajeva je pojava neobjašnjiva i onda se proglašava čudom. Zato je to božja tvorevina.

Suština je, kažu vernici, da li verujete ili ne, a ne da li je istina ili laž. Kad ikona zaplače, to nije na dobro. U narodu niko neće govoriti o suzama radosnicama, to su suze žala zbog stanja u kojem se narod našao. Ljudi su se odrekli Boga i ogrezli u greh, a plač je opomena da se narod vrati na božji put.

U selima se tada ljudi sete da nisu održali litiju ili da je neko udavio dete. Svi znaju, ali skrivaju, a Bog je taj koji sve vidi, pa je poslao opomenu ljudima da kazne grešnike. Tako su suze svetaca znak društvene pravde.

x Ni islam nije imun na čuda. Na koži devetomesečne bebe iz ruske regije Dagestan prošle godine navodno su se pojavili stihovi iz Kurana. Rečenice iz svete muslimanske knjige ispisuju se same po leđima, rukama i nogama malog Ali Jakubova i neprestano se smenjuju.

Pojavljuju se ponedeljkom i petkom, te nestaju nakon tri dana. Lokalni imam Abdula kazao je meštanima kako je i u Kuranu zapisano da će se pred sudnji dan pojaviti ljudi na čijim će telima biti ispisani ajeti iz Kurana.

Svet ne može biti neprekidan niz čuda, objašnjavaju duhovnici, jer bi tada čovek izgubio slobodu izbora - samo bi ropski pratio božje znakove. Zato su čuda retka, jer ona su ljubav, a ne računica. Istorija pokazuje da nekada ikone "plaču" i račundžijski, s političkim ciljem.

Kada je papa bio u poseti Grčkoj, neki sveštenici su tvrdili da se pojavila ikona koja lije krvave suze. Hteli su da dokažu da se Gospod protivi dolasku pape. Sveštenici su raskrinkani analizom koja je pokazala da su suze - sok od divlje višnje.