Radikalski ustav
Prva koalicija u Srbiji, koju su napravili liberali i radikali, pala je već na prvom ispitu. Odmah po izborima 1886. nastalo je nezapamćeno cenkanje ovih stranaka oko poslaničkih mesta, a sa njima i deobe ministarskih fotelja.
Kralj Milan je imao pravo da imenuje trećinu parlamenta, pa mu je vođa liberala Jovan Ristić, želeći da sačuva koaliciju, predložio da poslaničke mandate podeli na ravne časti, po 99 svakoj partiji. Kralj je učinio po svome, 103 prema 95, i to u korist - omraženih mu radikala! Ovakav neočekivani obrt kod Milana Obrenovića došao je po savetu Austrougarske, kojoj je bio naklonjen. Pošto je zbog bugarskog pitanja rusko-austrijski rat izgledao neizbežan, u Beču se verovalo se da bi Ristićev kabinet pre nego radikali "odvukao Srbiju na istok", ka Rusiji.
Pukovniku Savi Grujiću povereno je da obrazuje prvu radikalnu samostalnu vladu. Ta vlada je pala posle samo četiri meseca, pošto se premijer sukobio sa kraljem oko zakona o lokalnoj samoupravi. Grujić i njegovi radikali želeli su tim zakonom da se oduže socijalističkim idejama Svetozara Markovića na kojima su davno još udarali temelje svoje stranke.
Mladalački ideali ipak su im ispunjeni 1888, donošenjem čuvenog ustava, veoma naprednog za to vreme, i prozvanog radikalski. Radikalski ustav je u najvećem delu ispunio zahteve koje je u programu postavila Narodna radikalna stranka. Njime je, mada uz ograničenja, uvedena parlamentarna vladavina, zajemčena su prava i slobode građana i, konačno, uvedena lokalna samouprava.
