Turski vojnici naoružavali Srbe

Do sticanja samostalnosti 1830. godine, Srbija se dobro naoružala, uglavnom krijumčarenjem iz Austrije, ali i iz same Otomanske carevine.

Austrijske pogranične oficire je za to valjalo samo dobro podmićivati i o tome najbolje čemu svedoči jedna poruka Marka Đorđevića, poverenika kneza Miloša Obrenovića: "Samo kad bi se talir ili dukat pokazao, sve se može!"

U trgovini oružjem upošljavali su se i turski artiljerci iz Beogradskog garnizona i konjanici beogradskog vezira.

Zabeležena je i priča o jednom Turčinu tobdžiji, siromahu sa velikom porodicom koji je uz to još bio i mnogo dužan, pa je prodavao manje količine naoružanja, a jednom i jedan top i tako dolazio do lepih novaca.

Srbi su posle duge i plodne saradnje počeli da mu daju i spiskove šta im je potrebno. Vremenom je u tu krijumčarsku mrežu uvučen još jedan turski vojnik, a da isprva ovi nisu znali jedan za drugog. Međutim, ovaj drugi je jednom prilikom primetio da njegov kolega pre njega krade barut, pa da ga ne bi prijavio starešini Miloševi špijuni su morali da mu zamažu oči sa 200 groša.

I Turke je veoma zanimalo šta sve Srbi imaju od naoružanja. Tako su jednom saznali da su kneževi ljudi kupili i dopremili nekoliko topova iz Beča, pa su poslali uhode, dva artiljerca u Topčider kod Beograda, da saznaju o čemu je reč. Oni su čak pomogli srpskim trgovcima da topove skinu sa kola i smeste u šupe, i pri tom su oružje neprimetno izmerili.

Pošto su saznali da su topovi dovoljno velikog kalibra da bi mogli da probiju i bedeme beogradske tvrđave, podneli su o tome izveštaj beogradskom veziru. Vezir je hitno pozvao Miloševog brata Jevrema Obrenovića, da ga pita šta Miloš namerava "ako ne misli da protiv nas vojuje".

Jevrem mu je, kako se kasnije pričalo, odgovorio da topovi ne služe samo za napad, nego i za odbranu, što je očigledno umirilo vezira, pošto daljih posledica nije bilo.