Virtuoz bez notne sveske
U životu violiniste, kažu, postoje četiri stepenice u kojima se razvijaju. To su muzikant, muzičar, muzički majstor i virtuoz. U Srbiji posle Turaka nije bilo dovoljno ni redovnih škola, a kamoli muzičkih, pa se mnogi svirači nikada nisu pomerili sa prve stepenice.
Tek poneko je osvojio već uglednu drugu, a najpoznatiji valjevski violinisti Gračani prenosili su svoj dar sa kolena na koleno, i tako dostigli tu, najvišu stepenicu.
|
Brata preneo preko Albanije
|
Slavu svoje varoši i porodice doneli su najpre u srpsku prestonicu, potom još mnogo dalje, do Njujorka i Melburna. Početak im je bio u Gradcu, selu nadomak Valjeva, u kući seoskog svirača Đorđa.
U to doba, polovinom 19. veka, u selima se legalo rano, već sa prvim mrakom, jer su se seljaci plašili veštica i vampira. Svi, samo ne Đorđe. On je jedini smeo noću, za opkladu, da se slobodno šeta grobljem. Zbog toga su ga birali i za seoskog kmeta.
Lozu pravih muzičara, koji su od muzike živeli, osnovao je njegov sin Borko. Jedno vreme se prezivao po ocu, Đorđević, ali mu je kasnije ostalo prezime prema rodnom selu. Od malena je živeo u Valjevu, i tu svirao u narodnim orkestrima.
Ubrzo je okupio sopstvenu muzičku kapelu, kako se to tada nazivalo. Nastupao je i po drugim varošima, sve dok 1900. i neke nije konačno prešao u Beograd. Sa sobom je poveo suprugu Zoru, i sinove Predraga i Nenada. Posle mnogo seljakanja, skrasili su se u Čuburi, staroj četvrti sitnih zanatlija i boema.
Borko je sa svojom kapelom nastupao i van Beograda, po kafanama, gostionicama sa prenoćištem, hotelima. Svirao je i na vašarima, svadbama, slavama. Sa njim su išli i sinovi, koji su tako dobili prve pouke o violini.
Svirajući po salonima u bogatim kućama, Borko je primetio da su otmeniji gosti tražili i pesme koje on nije znao, jer nisu bile srpske. Bile su to kompozicije pisane notama. Zato je dečacima uzeo školovane profesore, kako bi umeli da sviraju i pesme sa notnih partira.
Nenada je upisao i u Srpsku muzičku školu koju je osnovao čuveni kompozitor Stevan Mokranjac. Stari primaš je prihod od sviranja držao kod sebe i delio sinovima koliko im je bilo potrebno. Važio je za pravičnog čoveka. Svi su ga poštovali i voleli.
Malo posle svog 80. rođendana, deda Borko je kao i obično, otišao na počinak. Nije bolovao. Jednostavno je samo legao, zaspao i umro.
