Delije junaka Seljančice
Srbija je dobila Prvi svetski rat, sve je uradila ne samo za svoje oslobođenje, nego i za stvaranje nove, zajedničke države.
Učitelj i pesnik Milorad M. Petrović ostavio je za sobom dosta pesama koje su dobile melodiju i tako ostale da žive do današnjih dana: "Jesen stiže, dunjo moja", "Moj, dilbere, rođo moja", "Čuješ, čuješ, dušo", "Ne luduj, Lelo"... Ali, najveselijeg duha među njima jeste "Igrale se delije". Muziku za njene stihove komponovao je Božidar Joksimović i 1919. uneo je u svoju svitu "Pesme iz mladosti".
Rođen 1875. godine u Velikoj Ivanči kod Mladenovca, Milorad M. Petrović je završio Učiteljsku školu u Aleksincu. Pošto je u mladosti stalno nosio šumadijsku narodnu nošnju, a ispod košulje amajliju sa grumenom zemlje iz zavičaja, dobio je poznati nadimak Seljančica. Borio se u oba Balkanska rata, u bici za Kumanovo i u opsadi Jedrena. Sećao se kako su ratnici posle osvajanja Jedrena pričali kako im je žao što ovu pobedu nisu iskoristili da produže dalje, sve do Carigrada.
Ovo sećanje pretočio u stihove koji glase: "Igrale se delije nasred zemlje Srbije. Sitno kolo do kola, čulo se do Stambola. Svira frula iz dola, frula moga sokola. Sitno kolo do kola, čulo se do Stambola. Čulo se do Stambola, carskog grada ohola. Igra kolo do kola, ne haje za Stambola".
Stambol ili Carigrad, gde je bila prestonica Vizantijskog pa Otomanskog carstva, često je ulazio u srpske pesme: "U Stambolu, na Bosforu, bolan paša leži", "Oj, Užice, mali Carigrade".
Odande su Srbiji još od drevnih vremena stizale i povelje i presude. Ka ovom veličanstvenom gradu su se okretali srpski kraljevi, carevi, knezovi i despoti da bi videli šta će se tamo odlučiti za srpski narod, dobro ili loše. Isto se ponovilo i u tursko doba, sa fermanima i hatišerifima. Zato je "Igrale se delije" trebalo da stigne do Stambola.
Srpski vojnici su hteli da se osvete za 500 godina robovanja pod Turcima, ali nisu dale vrhovna komanda i velike sile. Milorad M. Petrović Seljančica je preživeo jedrensku bitku, ali je u Kolubarskoj, na početku Prvog svetskog rata oboleo od tifusa. Bugarski okupatori su ga 1915. proterali preko Morave kao skitnicu. Živeo je odvojen od porodice u Kruševcu i Beogradu. U bedi je oboleo tuberkuloze. Zaboravljen od svih, umro je kao pravi prosjak. Sahranjen je u Beogradu na Topčiderskom groblju o državnom trošku, bez nadgrobnog spomenika.
Carevčevo priznanje
Polovinom 20. veka u Beogradu, u kafani Grmeč, redovno su se okupljali virtuozi narodne muzike Carevac, Rambosek, Radetić, Jašarević, Jeremić, Krnjevac. U podne, posle snimanja u Radio Beogradu, pričalo se o starim dobrim pesmama, koje se "nešto ne čuju". Čuveni violinista Vlastimir Pavlović Carevac, sa istančanim ukusom za pesmu iz naroda, u najuži krug svojih omiljenih pesmama stavljao "Igrale se delije", spasavajući je od zaborava.
