Verige Svetog Save
Počeo neki čovek da zida kuću, pa kad ču da je u selo došao Sveti Sava, zamoli ga da dođe i očita molitvu, da bi posao što bolje završio. Ode Sveti Sava kod njega, kad ima šta da vidi. Domaćin sprema meso za ručak, kao da nije post.
"A znaš li ti, domaćine, da je sad post?" "A, greh ne ulazi na usta, nego izlazi iz usta", samo odmahnu rukom ovaj. "Ko te to nauči?" "Neki čovek. Još je rekao da to u Svetom pismu piše i da je sam Hristos to rekao!" "Dobro", reče Sveti Sava. "Neka ti je sa srećom nova kuća! Temelj si stavio. Sad baci, kako bilo, jednu ciglu na njega pa se useli i u zdravlju da živiš u kući doveka!" "Šta to pričaš, za kuću su potrebne sve cigle, a ne samo jedna! A i one moraju da budu stavljene ravno, u četiri zida, strogo po propisu, a ne bačene bilo kako, inače ništa nema od kuće!" "E, sinko moj, tako je i sa pobožnim životom! Ako neko hoće da se spase nije dovoljno da zna samo jednu rečenicu iz Svetoga pisma, pa i nju iskrivljeno i naopako, nego sve! Na mnogo mesta u Svetom pismu sam Hristos govori da je post neophodan i da se bez posta ne možemo spasti! Ko posti - dušu gosti!"
Sveti Sava hteo je da dozna šta đavoli između sebe govore. Stoga pošalje pčelu da padne na kapu glavnom od njih i sluša razgovor. Pčela to uradi, ali kad je sve čula pa poleti Svetom Savi ne mogade, a da ne zukne. Đavo se odmah seti da je pčela prisluškivala pa prokune onog ko ju je poslao da se hrani njenim izmetom. Sveti Sava na to blagoslovi pčelu: da njen izmet bude najslađi na svetu, a da se bez pčela hrišćanin ne može ni krstiti ni sahraniti, jer one daju i vosak za sveće.
Kad su preneli ćivot Svetoga Save u manastir Milicu, narod je dolazio sa sviju strana da celiva ćivot i dariva ga. Ko god je to činio pošla mu je svaka sreća i napredak u svemu i svačemu. Tako dođe jedan siromašak manastiru, pa ne imajući čime darivati ćivot, skine sa sebe svoje dronjave haljine i zamota u njih jedne čađave verige koje je poneo iz svoje kolibe, pa to priloži na ćivot Svetog Save.
Kad posle njega dođu u manastir bogataši, banovi i kneževi, začudiše se kad vide siromaškov dar. Jedan od njih srdito reče da razmotaju te dronjke i vide šta je u njima. Kad videše šta je, odmah narede da se i dronjci i verige izbace pred manastir. Čim su to učinili, a ćivot svetiteljev zatrepti i sveće se po crkvi sve potrnu. Seti se narod šta je, pa brže-bolje unesu one dronjke i u njima verige i metnu ih na staro mesto.
Pošto se svrši služba, narod povrvi iz crkve, ali eto čuda: niko ne može da izađe! Na kraju progovori nešto iz kubeta: "Niko neće izići dok se ne celuju i ne daruju verige Svetoga Save!" Narod poleti ćivotu, celiva verige i dariva ih. Čim su to učinili, mogli su izići iz crkve. To se rašču svuda, i od tada ostane da se svetkuju verige Svetoga Save.
