Svadbu nisu videli 20 godina
Vlase, selo u Poljanici, udaljeno je oko 25 kilometara severoistočno od Vranja. Smešteno pored asfaltnog puta i na okolnim blagim brežuljcima, na nadmorskoj visini od preko 500 metara, sa obe strane reke Veternice, deluje kao mesto bogomdano za život.
Vazduh čist, voda pitka i lekovita "tepsiju propeć da pojedeš i da opet ogladneš ako popiješ testiju s izvorskom vodom", kažu žitelji Vlasa.
Prvi stanovnici bili su Vlasi, stočari koji su živeli po katunima. Po predanju, današnja familija Baba-Ivaninci vodi poreklo od Vlaha. Najveći broj srpskih rodova počeo je da se u Poljanicu u drugoj polovini 18. veka, i to iz raznih krajeva i mesta. Mnogi su dobegli zbog sukoba u postojbini i straha od osvete. Mešali su se sa malobrojnim starosedeocima i stvarali poseban tip srpskog seljaka.
- Ovde možete da vidite mnogo ljudi smeđe, plave kose, rumenih obraza. Ima, doduše i crnoputih, evo kod nas u Vlasu. Ispomešasmo se, ako su se u Vlase spustili sa planine oni su visoki, mršavi, vitki. Oni iz nizine su srednjeg rasta, ali zato mogu volu rep da povuku - priča o svom selu Tomislav Stošić, penzioner.
- Žene su lepe i rumene. Najlepše Vranjanke poreklom su iz naših sela - dopunjuje ga supruga Dragica.
Današnje žitelje Vlasa i cele Poljanice muči tiho odumiranje sela.
- Po popisu 2002, bilo nas je 417, sada nas ima 330. Ako se ovako nastavi, selo će za 30 do 40 godina nestati. Svadbu nismo videli 20 godina, nema krštenki, a pogreba koliko hoćeš. Umesto muzika i pesma da najave svadbu i rođenje deteta, ono čuješ na brdu lelek i odmah svi znaju ko je umro i da li se zatvorila kuća i postala dom buljini - priča Dragan Veličković, v.d. šefa mesne kacelarije u Vlasu.
|
Svi bi jagnje za džabe
|
Nekada je ovde živelo mnogo ljudi, koji su se družili, ispomagali, poštovali tradiciju i običaje. Na Veternici, u selu, bilo je petnaestak vodenica koje su radile i danju i noću. Danas, nijedna ne radi.
- Mlelo se brašno, sve vrste, da se familije prehrane, ko je bogatiji da proda na pijac. Radile su valjavice, mnogo se tada tkalo. Poljančani su voleli da se lepo obuku, pantalone na bridž od klašnje, lanena košulja, mintan sa zlatnim pojasom, pa šajkača. Žene, košulje, fute, sve još vezano, nošnja govori kad je obuku - priča Živka Mihajlović.
Reka je bila čista, iz nje se zahvatala voda za piće. Ribe je bilo, dole, do Drenovca. Danas, na mnogim mestima oseća se smrad, kanalizacija je sprovedena u reku, sa izgradnjom brane Bučje ribe su nestale.
- Slabo se družimo, nije kao nekad. Pamtim prela, kada žene uzmu kudelje, predu i pevaju, a muškarci raspredaju svetsku politiku uz piće i meze. Voleli smo sabore, posebno naš koji se padao na crkvenu slavu Sveti Ilija. Oko crkve okupljao se narod, muzika je bez prestanka svirala, menjale su se kolovođe, devojke gledale sa momcima, a navodadžije imale pune ruke posla - kaže Živka.
Vlase i okolna sela počeli su da se prazne sa otvaranjem velikih fabrika u Vranju.
- Mladi su bežali u Vranje, uglavnom se zapošljavali u "Jumku". Kad se zatvoriše fabrike, nastade težak život. Oni što su otišli, vraćaju se, opravljaju kuće, sade bašte, te svakog vikenda ožive sela. Ipak, od Poljanice je Bog digao ruke, deca onih koji su otišli nemaju osećaj za selo, samo da dođu na goste i ako imaju dedu i babu da čekaju da im pruže neki dinar za kafiće - priča Veličković.
Mnogo je mladih ljudi iz Poljanice otišlo u pečalbu, po stranim zemljama.
- Rade tamo, bogati su, kukaju za zavičajem, ali ne vraćaju se. Radojica Disić radi u Nemačkoj, ima pumpu u selu, dolazi da vidi zavičaj, ali kuću je sagradio u Vranju. Svako ko uspe u inostranstvu u selu gleda da popravi staru kućicu da dođe koji dan da ga svi vidimo i njega i njegovu limuzinu - navodi Stošić.
- Ma, samo u Sloveniju, naš Zoran Stojković, koji je tamo otvorio fabriku, odveo je više od 100 mladih ljudi. Kad će da se vrate, i gde?! - dopunjuje ga Veličković.
- Ima gde, po glavi u Poljanici svako ima dva hektara i deset ari, ali niti je imao, niti ima, niti će da ima državu - dovikuje Momčilo Stošić...
