Prilog Branislava Nušića istorijatu ćevapčića (2): Od pazara podigao crkvu
Do najdublje starine ćevapčića u Srbiji mora se dobro razgrnuti kafanska prošlost starog Beograda i krenuti od današnjeg Studentskog trga, na čijem mestu se nekada nalazila Velika pijaca.
Slavni komediograf Branislav Nušić je u svojoj hronici prestoničkih kafana zapisao: "Kad pođemo od 'Makedonije' nekadašnjom Velikom pijacom, koja je sada pretvorena u Univerzitetski park, i gde se, tačno na mestu gde je svoju tezgu imala tetka Katas, poznata zemunska piljarica, sada izdiže Dositejev spomenik - onda će prva kafana koju ćemo sresti i koju samo jedna kuća odvaja od 'Makedonije', biti ona Rajić.
Danas je to lepo nazidana dvospratna zgrada, ranije je bila stara kućerina takođe na dva sprata. Na donjem je, kao i sada, bila kafana sa vrlo velikom tablom na kojoj je, dosta dobro, bio naslikan Tanasko Rajić na topu. Ne mogu pouzdano da tvrdim, ali čini mi se da je ta firma bila rad jednoga od naših slikara stare generacije.
Kafana Rajić znana je i po tome što su se tu prvi put počeli kultivisati ćevapčići. Biće tako šezdesetih godina, 19. veka oni su prvi put stigli iz Leskovca u Beograd i odmah se odomaćili tu, u kafani Rajić. Kako je pijačna publika bila pouzdan njihov potrošač, ubrzo se ta industrija ćevapčića razmnožila, te se oko kafane Rajić pootvarao čitav niz malih ćevabdžinica koje i danas, samo kao nešto renovirane, postoje.
Od svih je najznamenitija ona Živka ćevabdžije, koja i danas postoji u suterenu zgrade u kojoj je hotel Makedonija. Živko je svoje ćevapčiće toliko renomirao i taj posao toliko razvio da je od ćevapčića nazidao crkvu u svome rodnome kraju".
A u čitavoj tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, koju je naš najveći komediograf prokrstario, što lično, što svojim pozorišnim komadima, nije bilo ni čestitog mezeluka pre nego što su tadašnja južnoslovenska braća oberučke prihvatila ćevapčiće. Sve je to zapazio i zapisao sam Nušić:
"Gore od Maribora, gde je nekad bilo meze samo mala crvena rotkvica, pa sve do Đevđelije, gde je carovala kao meze pastrma od kozetine; i otud od Jadrana, gde su gospodarile kao meze maslinke i sušene sarage, pa sve do timočkih strana, gde se kačkavalj mezio uz svako piće, zagospodarili su danas ćevapčići i postali narodno meze podjednako drago svima Srbima, Hrvatima i Slovencima", zaključio je Branislav Nušić.
Ujedinili narode
U zanosu jugoslovenstvom, kojim je i Nušić bio ponesen, ostao je još jedan njegov zapis o istoriji ćevapa: "Teško su ćevapčići, pre nego politika, pre no književnost i umetnost, pre i sve ostale pojave, ujedinili tri plemena jednoga naroda. I kao što, ulazeći u Mađarsku, vi kroz nozdrve osećate da ste ušli u zemlju gulaša; ulazeći u Italiju, vi tako isto morate zapaziti da ste ušli u zemlju makarona; u Rumuniju - u zemlju krastavaca i paprike; tako isto, ulazeći u Jugoslaviju, vi po mirisu ćevapčića možete osetiti da ste ušli u kuću gde žive tri rođena brata".
