Kad Miloš zabrani pušenje

"Da se niko ne usudi na sokaku pušiti, ili s čibukom po sokaku hodati, ili pred kafanom Tominom, sproću crkve, pušiti, na bezčestije i nepočitanije crkve”, piše u zapovesti koju je knez Miloš potpisao 3. decembra 1824. Sedam dana kasnije knezovi Narodne kancelarije u Beogradu izvestili su Miloša da je njegova zapovest pročitana svim esnafima. Bila je to prvi zabrana pušenja na javnim mestima na tlu Srbije.

Na našim prostorima prva zabrana pušenja na ulici uvedena je 1802. godine u Pančevu. Ali zabrane nisu urodile plodom. Upotreba duvana vremenom je postajala sve raširenija, a vlast se više trudila da pušače upozori na opasnost od požara.

Autor monografije “Put duvana u Srbiji”, Vesna Dušković navodi da je u Kranjskoj 1789. izvesni M. Pahlin ovako ukazao na opasnost koju izaziva pušenje lule na selu:

“Kad pušiš, nemoj da ti lula viri kroz prozor i vodi računa gde je prazniš. Ne idi sa lulom u ustima u sušaru, štale, na tavan i drugde gde stoje predivo ili slama...”
 

I vlasti u Beogradu u prvoj polovini 19. veka, po nekim lično knez Miloš, zbog lako zapaljivih zgrada zabranjivale su pušenje na uskim gradskim ulicama. Tadašnji pušači palili su svoje lule tek po izlasku iz varoši.

U zapisima iz 1840. stoji da je na jednom direku bila nacrtana lula koja je namernicima objašnjavala da tu mogu slobodno pušiti. Pretpostavlja se da otuda i potiče naziv opštine Palilula.
 

I ime opštine Palilula u Nišu potiče iz jedne duvanske anegdote. Navodno u tom delu grada živeo je neki aga koji je pušio lulu dugačku oko deset metara. Legenda kaže da su agine sluge svako jutro u određeno vreme palile lulu koja gorela čitavog dana.
 

Shvativši da je duvan unosan biznis, evropski vladari su ubrzo odustali od zabrana pušenja. Porez na duvan prva je uvela Španija, a trgovinu duvana engleski kralj Džejms I pretvorio je u kraljevski monopol.

Francuska 1674. osniva državni monopol nad duvanom kao najsigurniju vrstu državnih prihoda, a francuski primer ubrzo sledi čitav svet. Naročito posle pronalaska cigaret-papira 1880, kada započinje proizvodnja cigareta koje su zbog relativno niske cene postale dostupne velikom broj korisnika.

U duvansku trku Srbija se uključila 1885. kada je Skupština u Nišu usvojila Zakon o monopolu duvana, po kome se kontrola nad proizvodnjom, preradom i prodajom duvana smatra državnim poslom.

Monopolisana je i trgovina cigaret-papirom, a svi koji su nelegalno proizvodili duvan su kažnjavani, pretresane su im kuće, oduzimane seckalice za duvan.

A onda 1926. je započeta a 1930. godine završena izgradnja fabrike duvana u Nišu, najveće i najmodernije na Balkanu i jedne od najvećih u Evropi. Zahvaljujući pušačkoj tradiciji ovdašnjeg stanovništva, niška, ali i druge fabrike cigareta ovim prostorima, uvek je dobro poslovala. Pa i danas, kada su sve fabrike u privatnom vlasništvu, zbog značaja prihoda od akciza, industrija duvana je biznis od državnog značaja.

Vekovima su u duvanu uživali uglavnom muškarci svih socijalnih slojeva, pa čak i dečaci koji su, po uzoru na očeve, počinjali da puše vrlo rano krišom savijajući kukuruznu svilu. Žene su pušile retko, a literaturi koja pominje žene pušače najčešće govori o dekadentnim pripadnicama umetničkih krugova ili starim Cigankama sa lulom u ustima.

Vesna Dušković navodi da je tek nakon I svetskog rata, u vreme čarlstona, moderna urbana žena skinula korset, skratila suknju i kosu, zapalila cigaretu i postala ravnopravni član “pušačke populacije”. Pa i tada su žene obično pušile tek nakon udaje ili kad im deca poodrastu, i to najčešće kod kuće, u društvu prijateljica uz kafu, ili uz čašicu finog likera.

Iz toga vremena u Etnografskom muzeju čuvaju se mašice za cigarete namenjene ženama, izrađene u radionici Dike Kostadina Jovanovića iz Leskovca. Ovo retko pušačko pomagalo nalik pincetama koristile su bogate gospođice koje su, da im prsti ne bi poprimili ružnu žutu boju, mašicama hvatale cigaretu i prinosile je ustima.

Vesna Dušković citira Jeremiju Pavlovića koji je zabeležio da se u Kragujevačkoj Jasenici verovalo da ako žena voli miris duvana, muž će joj biti nepušač, i obratno. U istom kraju postojala je i izreka: “Ako ti se vrh cigarete gasi, žena ti se kurva.” A Vuk Karadžić je među narodnim dosetkama zabeležio i sledeću poslovicu: “Žene se biju čibukom, a ljudi nožem ili puškom.”

“Retkost je da koji muškarac u Kragujevačkoj Jasenici ne puši. Duvan se više ceni no hleb. Pušači kažu: da mogu 24 sahata trpeti bez hleba a ne mogu jedan sahat bez duvana. Ima izreka da je ’duvan mir u kući’. Jer pušač kad nema duvana, samo viče i psuje”, zabeležio je Jeremija Pavlović.

Ovaj hroničar kragujevačkog kraja piše da su seljaci najviše pušili treću klasu, ali kad bi ujesen dobili dosta novaca od prodaje šljiva, kupovali su i onaj skupi duvan od pola dinara koga su zato zvali “šljivan”.

U tome su često i preterivali tanjeći ionako siromašan kućni budžet zbog čega su žene odlazile vračarama u nadi da će im one pomoći da muževe odviknu od pušenja.

Prskanje duvana ježevom mokraćom jedan je od starih recepata na koje muškarci gotovo da nisu reagovali. I nastavljali su da puše, najčešće u mehanama, uz kafu i rakiju i razgovor o važnim “državnim” pitanjima.