Oj, vojvodo Sinđeliću
Besmrtni junak sa Čegra Stevan Sinđelić bio je rodom iz Resave, iz sela Vojska. Bez oca Radovana ostao je rano, a kada mu se majka Sinđelija preudala u selo Grabovac kod Svilajnca, Stevana su ljudi znali samo po njoj, pa je tako dobio prezime Sinđelić.
U to vreme, krajem 18. veka, jedina škola za srpske mladiće bile su hajdučke čete ili službovanje kod narodnih starešina. Tako je i Stevan postao momak kod resavskoga kneza Petra. Kada je Petar pogubljen zajedno sa 70 najuglednijih srpskih glava u dahijskoj seči knezova, Stevan se prihvatio kneževskog zvanja i odmah Resavu pridružio Karađorđevom ustanku.
Od tog doba Sinđelić se uvek nalazio na čelu resavskih junaka. U slavnom boju na Ivankovcu 1805. dobio je čin vojvode. Naredne godine je osnovan Deligrad i Sinđelić je stao u njegovu odbranu. Tu ga je, tri godine kasnije, sustigla i smrt, ali ga je pesma, nastala posle njegovog podviga u bici protiv Turaka, odvela u večnost.
Lukavi paša
Turaka u Nišu je isprva bilo manje nego Srba u opsadi i bili su slabo snabdeveni, ali su imali Huršid pašu, hrabrog i veštog komandanta. Da bi dobio u vremenu dok mu ne stigne pojačanje iz Rumelije, paša je svojoj vojsci naređivao da provocira srpsku vojsku. Srbi su ih uspešno odbijali, pa je Sinđelić već govorio: "Niš je moj! Ja ću prvi ući u njega!"
Postala je vojnička himna u mnogim kasnijim bojevima i sačuvala se do danas: "Oj, vojvodo Sinđeliću, srpski sine od Resave ravne, ti si znao Srbina zakleti, kako treba za slobodu mreti. Puče puška, boj se bije, a Sinđelić ljutu bitku bije, ljutu bitku bije za slobodu, za slobodu srpskome narodu. Oj, vojvodo, ti si pao, ali dušman još od tebe strepi, ti si dao život za slobodu, za slobodu srpskome narodu."
Kada je propao varljivi mir s Turcima, zaključen krajem 1807, Srbi su nastavili ratovanje na tri fronta. Na dva, u Bosni, i preko Sjenice do Crne Gore, imali su uspeha. Treća vojska je pošla od Deligrada ka Nišu. Tada je vožd Karađorđe napravio kobnu grešku: na čelo tog fronta je umesto Petra Dobrnjca, prekaljenog upravnika Deligrada, postavio njegovog protivnika, slavoljubivog, a nesposobnog Miloja Petrovića.
Vojnici su negodovali, neki se pridružili Dobrnjcu koji je sa svojom konjicom otišao za Knjaževac, a ostali su sa Milojem krenuli ka Nišu. Tu su se u aprilu 1809. utvrdili u 11 šančeva. Najbliži gradu bio je veliki šanac na kosi Čegar koji je držao Stevan Sinđelić sa svojim junacima.
