Kako je potekla Sava
Da je Sveti Sava otišao od kuće još kao dete, bilo je važno i narodnoj legendi koja kaže: krijući se ode u Svetu goru i tu se pokaluđeri. Kad posle nekoliko godina čuje da mu je otac umro, Sava pomisli: "Vidi, šta bi - otac mi umre, a nije mi ostavio blagoslova". Ode do svoje braće i porodice, da se vidi sa svima i da se pokloni očevom grobu.
Oprostivši se s braćom, krenu u svet da malo putuje u žalosti. Jedno veče dođe na konak u neku pustinju i tu zatekne još nekih gostiju, među kojima je bio i Sveti Jovan. Sveti Sava upita domaćina: "Može li se prenoćiti?" Domaćin mu odgovori: "Može, duhovniče!". Potom Sava sedne umoran i poče razgovor o svemu. Mada je poznao Svetog Jovana, ipak se ne kaza ko je, ni odakle je. Domaćin spremi večeru. Posle večere, domaćin unese u kuću onoliko sanduka koliko je imao gostiju i pokaza svakom gde će koji spavati. Sveti Sava upita domaćina: "Domaćine, ne prostireš slamu? Bolje je!"
Domaćin mu odgovori: "Ama, duhovniče, ne znaš koliko ovde ima nekakve sitne živine, hoće da izjedu čovjeka". Sveti Sava se nasmeje i reče: "Znam šta je, to su miševi". Tako gosti legoše u one sanduke, a Sveti Sava osta sedeći. Kad bi neko doba noći, navališe miševi. Sveti Sava pomoli se Bogu, skide rukavicu s ruke, baci je, a od nje se stvori mačka. Skide i drugu pa baci, dok se od nje stvori i druga mačka, pa obe navališe na miševe. Tako do zore mnoge pohvataju i podave.
Kad ustade domaćin i musafiri, imaju šta i viđeti! Začudiše se kad čuše da Sveti Sava nije spavao već je čitavu noć sedeo. Još više se začudiše kad videše one dve nepoznate zverke i kad čuše da su one podavile sve one miševe. Upita zato Sveti Jovan Savu: "Duhovniče, kakve su ono zverke?". "Mačke", odgovori Sveti Sava. "Stvorio ih Bog, od mojih rukavica". "Pa zar su one podavile onu živinu?" "Jesu", veli, "one će svu tu živinu za neko vreme koje pohvatati, koje rasplašiti, tako, da će se retko koja moći videti!".
Sveti Jovan pomilova mačke blagosiljajući ih. Sveti Sava se oprosti sa svima i krenu dalje. Sveti Jovan, razgovarajući posle sa domaćinom, reče, da onaj što je noćio nije niko drugi do Sveti Sava, pošto je njemu dao Bog da može velika čudesa stvarati po zemlji. Kad to ču domaćin, zamoli Svetog Jovana, za koga je mislio da je kaluđer, da ide s njim i da vrate Svetog Savu, pa da ga barem ugosti kao što valja. Sveti Sava, kao svetac, znao je da ovi idu za njim i šta hoće, ali se nije mogao vraćati. Opet žao mu ih beše ucveliti, pa smisli da se kud god on prođe provali duboka reka i da teče za njim da ga tako ona dvojica ne mognu stići.
Tako Sveti Savo, moleći se Bogu, prekrsti se i manu svojom štakom, a voda odmah pojuri, i to beše prava rijeka. Kad to viđeše Sveti Jovan i domaćin još se više začudiše. Stanu i pomole se Bogu, a Sveti Jovan reče: "Savo, Savo, blago tebi i tvojoj duši! Ti si veliki kod Boga, kad čudesa stvaraš na zemlji! Dao Bog i ovaj se tvoj put zvao tvojim imenom". Tako se duž celog Savina puta stvori reka koja se nazva Sava.
