Vladika lopov
Proterivanje vladike Pajsija iz Vranja bio je uvod u dovođenje bugarskih popova i priklanjanje pojedinih uticajnih vranjskih familija bugarskom Egzarhatu, od 1870. do 1878. godine.
To je zapisao dr Jovan Hadživasiljević u svojim delima "Crkva u Vranju" i "O oslobođenju od Turaka", gde veli: "Neraspoloženje prema vladici naraslo je do vrhunca i jednog dana grupa od oko 200 građana pozvala je vladiku da idu u Pčinjski manastir, da im sa ekonomom manastira položi račune o rukovanju manastirskom imovinom. Kada su stigli u manastir, ekonom je doneo tefter, koji je bio toliki veliki da su morala dva čoveka da ga nose, i pokazao prisutnima. Na njihovo zaprepašćenje, tefter je bio prazan, jer ništa nije bilo uvođeno u njega", zapisao je Hadživasiljević.
Po njemu, Vranjanci su, jako uzbuđeni, odmah krenuli nazad sa vladikom za Vranje. Zastali su samo na konak u selu Klinovac. Međutim, nekoliko građana, sa Tomom Stajićem na čelu, produžilo je za grad.
Gradska nošnja
Jovan Hadživasiljević, poznati srpski etnograf, istoričar i diplomata, rođen je u Vranju 1866. godine. Gimnaziju je završio u Nišu, a u Velikoj školi u Beogradu studirao je na istorijsko-filološkom odseku.
Na Bečkom univerzitetu 1897. godine položio je doktorat s tezom "Dragaš i Konstantin - Dejanovići i njihova država". Radio je u konzulatima Srbije u Bitolju i Skoplju, a od 1904. do 1940. bio je sekretar Društva Svetog Save u Beogradu i urednik godišnjaka "Bratstvo". Njegov rad "Vranjska gradska nošnja ranijih godina" odaje ne samo vrsnog etnografa već i darovitog pisca.
Izjutra, kada je vladika stigao u Vranje, našao je zatvorena crkvena vrata, a ova grupa građana zabranila mu je da ubuduće ulazi u crkvu. Tada je preko vladičinog stola stavljen crni zastor, što se obično čini kada vladika umre. Ovim se Vranjanac Toma Stajić opredelio za bugarske popove, egzarhiste. Dr Jovan Hadživasiljević navodi da su se tada neke porodice u Vranju priključile egzarhistima, među prvima Cupare i Erinci.
Ipak, većina porodica u Vranju je i dalje bila protiv bugarofilske politike koja je vođena pod zaštitom Turaka. U ovome je prednjačila porodica Pogačarević. Kada je 1876. godine umrla Katarina, žena Vasilija Pogačarevića i majka dr Jovana Hadživasiljevića, ostala je dva dana ostala nesahranjena, jer porodica nije želela da Katarinu sahrane bugarski popovi, a ovi, opet, iz tog razloga nisu dozvolili da se unese u crkvu. Tada je njen otac doveo iz Kumanova 18 popova koji nisu priznavali bugarsku crkvu. Oni su je opojali ispred Saborne crkve i pritom otpratili do groblja. Bugarski popovi zauzeli su samo gradsku crkvu, dok su po selima ostali srpski popovi.
Ponovilo se isto već dve godine kasnije, kada je umro Stojanče Pogačarević, brat Vasilija Pogačarevića, inače jedan od najvećih priložnika pri obnovi Saborne crkve 1858. godine. Njega su takođe opojali pred crkvom seoski popovi u "anterijama od klašnje, sa zapuštenim bradama i opancima od sirove svinjske kože".
Ovo je toliko dirnulo njegovu sestru Milicu, inače udatu za čuvenog vranjskog privrednika Janju Vlainca, da je teško zakukala nad mrtvim bratom: "Jaoj, slatki bate, zar selski popovi da te opojujev!".
Pošto su bugarski popovi preuzeli Sabornu crkvu u Vranju, pojedine varoške porodice izjasnile su se za egzarhijsku crkvu, kao što su Bunuševci, Hadži Tomini, Stajići, prihvatajući nove popove, ali to se nije dogodilo iz nacionalnih pobuda, nego - etičkih. Oni su zapravo odgovorili na nemoral vladike Pajsija i pohlepu grčkih popova. Bio je tu još jedan razlog. Prihvatajući Egzarhat stvarali su povoljnije uslove za svoju trgovinu i zanatsku delatnost, jer su Turci sa podozrenjem gledali na pristalice grčke crkve. Ovakav odnos pojedinih Vranjanaca je u pravom smislu bio uslov za opstanak ili bolju trgovinu u tim nemirnim vremenima, a ne nacionalno opredeljenje.
