Somuni s mirisom duše
Čuvene furnje, turske peći u kojima se pekao hleb na drva, održale su se na jugu Srbije dugo, čak i posle svetskih ratova, a naročito u Vranju.
Ujutro, rano pred zoru, pekarski šegrt bi zahvatio vodu sa bunara, poprskao ispred radnje ćepenka i ugasio prašinu, otvorio vrata iz koje se sladak miris hleba, kao miris duše, jutarnjom svežinom širio vranjskim sokacima. I tako beše od Monopola do Tulbeta, od Panađurišta do Odžinke.
Somuni i hlebovi mamili su iz rafova, a simite i razne tutre, okrugle hlepčiće, raznosili su radnici u vreme doručka kroz varoš glasno najavljujući svoju robu. Vranje, varoš zanatlija, trgovaca i liferanata bilo je bogom dano za pekare i njihovu robu koja miriše na naut i topi se u ustima. Iza njih išli su ljudi sa cegerima zembiljima u kojima je bilo reš sušenih čvaraka, a potom bozadžije, nudeći hladne napitke: sodu vodu, klaker i bozu, kao osveženje.
Tridesetih godina prošlog veka u Vranju beše dvadesetak furnji i samo jedna, Milisavska pekara. Ta pekara je imala kanalnu peć, mašinu za mešenje hleba, veći broj radnika. Nakon rata nacionalizovana je i pripojena gradskoj pekari. Dugi niz godina glavni pekarski majstori bili su iz te, Milisavske pekare.
Kada bi se krenulo od zgrade Monopola naviše prema centru varoši najpoznatije furnje bile su: Demkova kod Tekije, Dingarska kod Šarenog hana, turska kod gradske crkve, Mileta Demeka u Goginskom lokalu, Bujkovska kod pijace, u Gornjoj čaršiji dve, od kojih najpoznatija deda Vasina, potom kod familije Klisaričinih, preko puta familije Ružinci i druge.
Majstorsko pismo
Profesionalni pekari postoje u Srbiji više od veka, a pre oko 90 godina udružili su se u naročiti esnaf. U staro doba nazivali su se ekmedžijama, od turske reči "ekmek" za hleb. Iako su se bavili zanatom koji je proizvodio najvažniju namirnicu, bilo je malo pravih majstora pekara. Jer, da bi se to postalo, moralo se proći kroz mnogo rada, usavršavanja i provera. Šegrti bi se prijavili kod nekog gazde-majstora, a zatim u njegovoj radionici godinama izučavao zanat, sve dok majstor ne bi procenio da je šegrt dovoljno naučio. Tada bi pozvao stručnu komisiju, sastavljenu od drugih majstora, koja bi dalje procenjivala koliko je šegrt umešan i koliko poznaje sve faze pravljenja hleba i drugih pekarskih proizvoda. Ukoliko se komisija jednoglasno složi, šegrtu bi se dodeljivalo tzv. majstorsko pismo. Ovaj dokument je bio dovoljan dokaz da je ta osoba postala pekar, i to majstor svog zanata.
Aca Jakovljević bio je izdanak čuvene beogradske pekarske familije čiji je utemeljivač bio majstor Jakov. On nije imao svoju radnju, ali pekarskom zanatu podučio je sina Aleksandra koji je položio za zanatskog majstora i 1908. godine na trgu Slavija otvorio sopstvenu pekarsku radnju. Njegovi sinovi postaće drugo ime za domaći, pravi hleb bez industrijskih dodataka. Takođe i za somunske pogače. Aleksandrov sin Ilija služio je vojsku u Vranju.
Tamo se strasno zaljubio u Radmilu Karamanku. Zbog naočite Vranjanke ostavio je Beograd, ostao u Vranju i 1964. godine dobio dozvolu od narodnih vlasti da otvori pekarsku radnju, preko puta kafane "Evropa" u centru vatroši.
- Radilo se i danju i noću. Posla preko glave. Nismo mogli da postignemo koliko su bile tražene naše pogače, ali i hlebovi. Najbolje smo radili mi i pekara Toze Veličkovića, jer smo nastavili tradiciju zanatskih pekara - kazivao je Ilija Jakovljević, Ika Pekar.
Pekarsku tradiciju od njega je nasledio sin Aleksandar. Nakon nacionalizacije radnje dobili su zauzvrat staru kuću na samom početku Nemanjine ulice, kod gradske pijace.
- Krenuli smo ispočetka. Sagradili novu kuću, furnju i pekaru. Furnju čisto za merak, ali je ona radila kratko. Vreme je diktiralo mašinsku proizvodnju, jer moralo se nekako opstati - sa nostalgijom se seća prohujalih vremena Aca Jakovljević.
