Kuće od oraha
Pokušavamo da od zaborava otrgnemo nazive i značenje raznih verovanja, predmeta i ljudskog ponašanja iz srpske starine.
Kao i mnoge igre koje nisu bile samo dečje, igra tikava je na starom Balkanu bila omiljena na seoskim radnim zabavama, poselima i prelima.
Sudija bi usmeno podelio brojeve ostalima, od jedinice pa koliko ih ima. Kad svaki učesnik dobije broj, svi posedaju u krug, a sudija objavi početak igre rečima: "Ja posadih jednu tikvu, nikoše mi tri".
Na to se javlja igrač sa brojem tri i kaže: "Zašto tri?". Tada mu prvi odgovori: "A koliko bi ti?" Ovaj bi rekao, na primer: "Ja bih pet". Javlja se petica i nastavlja: "Zašto pet?", i tako bi trajalo sve dok neko ne bi pogrešio.
Na početku se grešilo samo ako neko zaboravi da se javi ili da prozove nepostojeći broj. Taj je ispadao iz igre, ali je morao da nešto da u zalogu sudiji, bilo to kapa, rukavice, perorez, marama, kutija za duvan.
Igra se nastavljala na ispadanje i bilo ju je sve teže pratiti, a ispadao bi onaj ko bi pomenuo broj koji je već ispao. Pošto ostanu dva takmičara, sudija je pokrivao zaloge koje je prikupio i pokrivao ih maramom.
Onda bi tajno odabrao jedan i pitao ostale šta će se njegovom vlasniku uraditi. Vlasniku zaloge bi se određivala kazna. Na primer, da nekoga poljubi, ide oko kuće i kukurikče umesto petla, laje kao pas...
U blage jesenje dane deca su se igrala kupanja. Tada bi već dozreli orasi, pa bi deca izabrala najveći i najteži. Taj orah bi se zvao "kupac".
Na poljskoj stazi bi se povukla poprečna crta, i na nju bi svako dete složilo "kuću" od drugih, manjih oraha, tako da postave tri oraha ukrug i četvrti na vrh.
Desetak metara od tih kuća, povukla bi se belega, i odatle bi se onim velikim orahom gađale kuće. U njih je moglo da se gađa samo iz vazduha, nikako kotrljajući.
Ko pogodi kuću, uzima sve orahe. Nakon bacanja beležilo se mesto gde je čiji "kupac" stao jer je to bilo presudno za nastavak igre.
Ako je neko bacajući svog kupca pogodio tuđeg i odbacio ga dalje, tada se računao ovaj novi položaj odbijenog kupca. Kada bi svi izbacali svoje orahe kojima su gađali kuće, a bacao se samo po jedan, utvrđivao se redosled udaljenosti kupca.
U drugom delu igre, onaj čiji se kupac našao najdalje uzimao ga je, i gađao neporušene kuće, s tim što je kupca sada mogao i da kotrlja. Koliko je ko kuća porušio, imao je pravo da pokupi toliko oraha.
Ako su sve kuće bile porušene pre no što su se svi izređali u drugom krugu, igra se završavala.