Rečnik na lomači
Slovenac Jernej Kopitar, cenzor na bečkom dvoru, bio je vatreni pristalica Vukove jezičke i pravopisne reforme. Evropa se u to doba već divila čuvenoj narodnoj pesmi "Hasanaginica". Zato je Kopitar od Vuka tražio da počne da izdaje narodne srpske pesme.
Kopitar je govorio da su svugde već narodni jezik i nova azbuka predstavljeni kao temelj srpske pismenosti, umesto narodu nerazumljivog "tobož učenog jezika", kojim pišu ljudi oko moćnog karlovačkog mitropolita Stefana Stratimirovića.
Kao verski i politički vođa većine Srba preko Save i Dunava, moćni Stratimirović je Vuku zatvarao vrata štamparija. Javno je spalio njegov prvi "Srpski rječnik" pod izgovorom da sadrži skaredne reči.
Ipak, zahvaljujući trgovcima i Karađorđevoj emigraciji, obrazovani Evropljani su sa divljenjem čitali Vukove pesme o nežnim srpskim devojkama, koje sedlaju konje junacima i žanju ječam na mesečini.
Sam Vuk je pisao: "Rječnik je mene u Rusiji preporučio i pomješao u društvu grofova i kneževa, generala i ministara."
Vratio se u Srbiju 1820. kako bi pridobio srpskog kneza Miloša Obrenovića za otvaranje štamparija i visoke škole. Ali, Miloš je bio okružen udvoricama, prostim ljudima kojima Vuk nije bio po volji, jer je želeo da ih predstavi svetu preko narodnih umotvorina kojih su se stideli. Sumnjali su i da je austrijski špijun. Pronicljiv i strpljiv, knez Miloš je povremeno ipak drešio kesu za Vukove knjige, kada bi procenio da mu je to u interesu.
