Zaboravljeni običaji: Nevesta za 500 groša
Kao srpski konzul, Branislav Nušić je krajem 19. veka službovao u Prištini, i tada je napisao delo "Kosovo i Metohija - opis zemlje i naroda", u kojem predstavlja način života i običaje srpskog naroda na Kosovu, koji je u selima još zadržao zadružni način života.
Dete raste gotovo ostavljeno samo sebi, kaže Nušić. Majka već posle nekoliko dana od porođaja radi sve poslove, a ni docnije nikad svome detetu ne posvećuje mnogo vremena. Dete dok je malo zove se "ludo", a sve dok se ne oženi "dete". O godinama se ne vodi račun; mnogi vele:
"Znam da sam se rodio jali godinu jali dve pred muarebe (rat)" ili: "Sad u mesnice biće mu tako petnaest godina". Pojam punoletstva nikako i ne postoji. Ima jedan izraz koji to zamenjuje, ali ne opredeljava pravo punoletstvo. To je kad momak ili devojka "postasa" da se ženi ili da se uda. Tada se obično kaže za momče: "Postas'o je da ga ženim" a za devojče: "Postasala je da se da" ili "Ulegla je u buljuk, vreme je da se da". Ali je sve ovo daleko od punoletstva i zrelosti dečje.
U varoši čorbadžija oženiće sina i od 15 godina, jer hoće da ima u kući snahu koja će ga dvoriti i goste dočekivati. Devojka od 13 godina u varoši već se krije, t.j. ne pojavljuje se više ni na ulici ni u kući pred gostom pa ni pred udaljenijim srodnikom. Kad se devojka krije ni u crkvu više ne odlazi sem za pričest. Čim se devojka "krije", to znači da sprema darove te joj se može u svako doba na vrata zakucati. Na selu momče od 17 godina, a devojče od 13 godina već su "postasali".
Na selu momak kupuje devojku, tj. on daje novac za spremu devojačku. Te cene su nekad bile proizvoljne te lepu devojku nije mogao svako kupiti već se plaćala i po 1.000 i 2.000 groša. Bilo je zbog toga i nepravde i neprijateljstava. Otud su posle seljaci zahtevali te su nastale varoške opštine sa vladikom da se propiše naredbom jednaka cena devojaka, koja je tom prilikom svedena na jednu kesu (500 groša). Taj otkup doprinosi mnogo te ima često bekstva i otmica. Biva da je momak siromah a uzeo bi ovu ili onu devojku. Otac je ne može dati bez para a ona odbegne za momkom. Tome doprinosi i to, što ni momak ni devojka ne polaze često za onoga "koji je srcu drag".
Devojku neće dati onoj kući koja slavi istu slavu pa ma kako iz udaljenog sela bio. Ima samo nekih slava kod kojih to ne mora da se pazi. Biva da se deca prose još dok su sa svim mala, pa i odmah po rođenju, naročito kad se kome deca ne drže. A biva da se može oženiti i mlađi brat, ako je stariji na zanatu u gradu ili naročito u tuđoj zemlji, ali treba stariji da mu ipak da svoj blagoslov.
